Nedavno sam procitala jednu poucnu recenicu: "Ljudi devedeset i pet procenata svog vremena misle- o sebi." zvuci pomalo egoisticno i ne preterano jasno,zar ne? Moram priznati da mi je olaksala i pojasnila neke stvari.Koliko puta ste se unapred najedili misleci sta drugi misle kako ste postupili.Koliko puta niste uradili nesto sto se osecali da je ispravno iz straha od necijeg suda. Koliko je samo utrosenog vremena provedeno sa strahom misleci na to- sta drugi misle. Kad ono, ispade, da ne misle. Vec utrose isto toliko vremena misleci o tome kako ih neko drugi dozivljava. Zasto nam je ovo prouzrokovalo toliko nezadovoljstva?Da li smo sami krivi? Verovatno da jesmo, jer ako se stalno poredimo najcesce sprecavamo sami sebe da budemo ono sta zaista jesmo. Mnoge knjige su pisane da nam daju do znanja da je ono sta mislimo da drugi misle o nama, najveca je prepreka ka srecnom zivotu.
Psihijatar Viktor Frankl us svojoj knjizi "Covek u potrazi za smislom" tvrdi : "Sve moze biti oduzeto coveku, osim jedne stvari; da izabere svoj stav u datim okolnostima tacnije da izabere svoj put."
Tvoj put, da li znas koji je? Ili ga trazis u odobravanju drugih? Ne, ne, tebe kao ni mene ne dotice sta drugi misle o meni.Mi smo puni samopouzdanja i znamo ko smo.Hajde, nahranimo ego.To mu i treba. Koliko si puta ucinio nesto sa ciljem kako bi te odredjena osoba vise gotivila i da se ne osecas kao outsider.. Ako se prepoznas, nastavi sa citanjem.
Secam se kao klinka da su moji izrazito insistirali da sve sto radim, radim zbog sebe. Kakve god da su moje odluke, treba da znam da ce uticati samo na mene.Interesantan pristup medjutim kao klinka nisam bas najbolje shvatila poruku.Negde otprilike u isto vreme imala sam neodoljivu potrebu da radim sto i drugi i da se osecam deo ekipe. Vreme je prolazilo a mi iz ekipe smo se sve vise poredili a opet bivali sve slicniji. Znam, ne zvuci kul. Ti si sigurno bio neki buntovnik? Pa i ja sam lazno milila da jesam. Niko nije vise porobljen od onoga ko lazno veruje da je slobodan. Tako nekako.
Na vecinu nasih odluka utice okolina, prijatelji,porodiica i partner. Uvek neko ima savet i zna bolje,zar ne? Sto veli ona nasa izreka: Pametan uci na tudjim greskama a budala na svojim (pazite se ovakvih narodnih "umotvorina" jer su odlicne u kreiranju verovanja). Vidite, umesto sopstvenog dozivljaja i vlastitog iskustva, oslanjamo se na druge.Da li oni bolje znaju? Tesko. Da nije strah taj koji motivise jer svaka odluka donosi odgovornost. Pa bezeci pred odgovornoscu lakse cemo misliti tudjom glavom. Posle, drugi je kriv. Tako sludjeni, gubimo posebnost, magiju koja nam je data i postajemo-masa.
Zastrasujuce je koliko je malo toga iskreno naseg. Iskustvenog. Ne poznatog svetu. Lazno mislimo da imamo nas mali svet koji gradimo kupujuci i trgujuci bez da stanemo i trgnemo se i prozivimo na svojoj kozi. Vecina onoga sto mislimo o drugima, svetu, politici, religiji, i na kraju o sebi tako ispade da je zasnovano umesto na iskustvu- na misljenju drugih. Bilo koga, vi recite. Roditelji, prijatelji ili partner. Onog pametnog sa televizije, kolege sa faksa koji puno zna ili profesora. Medjjutim to nije put samospoznaje i zivljenja zivota, vec naprotiv.
Da li su tvoja misljenja stvarno tvoja ili si ih negde cuo? Pa su se nekako lepo ukopila o sudove koje smo izgradili o svetu. Sta smo poslednje iskusili ili proziveli i naucili iz toga sami? Da li smo spremni da sad sagledas situcaiju iz razlicitih uglova i spoznas se sam?
Dok ne damo odgovore na ova pitanja, ono sto nam se desava je polu svesno a nama kontrolise ono sta drugi misle. Tako dajemo moc da svi sem nas bolje znaju da li smo dobri, da li imamo ispravno misljenje i zato smo suvise ovakvi ili onakvi.
Klasican primer, u razgovoru sa prijateljicom pomenula je kako njen dragi radije izbegava da joj pomogne kada ga zamoli ako to podrazumeva susret sa osobom koja poznaje dobro njen privatni zivot. Ne zeleci da ga "cudno gledaju", radije ce ih izbegavati. Kada se radi o drugima lako je suditi i reci pa to je prosto nezrelo, ja to ne bih tako. Iskreno koliko ste puta izbegli neke susrete iz straha o tome kako vas oni dozivljavaju ili kako ce reagovati na vase odluke.
Hocemo dozvoliti da nam zivot prodje ziveci u stahu od suda drugih ili cemo prestati da se merimo, spoznati stvari iz vlastitog iskustva i biti ranjivi. Samo tako mozemo dati i drugima oko nas isto pravo da se sami otkriju. Na kraju, vidimo svet i stvari onako kakvi smo sami.
Нема коментара:
Постави коментар