Hvala tebi

Hvala ti što si me naučila da ne postoji savršena majka, već da svi pravimo greške. Volim te i kada se ljutiš, izgubiš ono što tražiš, a ponekad i strpljenje..
Hvala ti što nekada kažeš ono što ne misliš, jer si me naučila da posle svake greške imamo mogućnost da se izvinimo i ispravimo stvari.

Hvala ti i na tvojim lošim danima, jer si me naučila da život nije ružičast, niti je put samo jedan i prav, bez krivina. Videvši te tužnu shvatila sam i sama da je ponekad potrebno plakati kako bi ti se pogled pročistio, a stvari sagledale iz druge perspektive.

Znam da ponekad zaboraviš na ono što si obećala, ali si me na taj način naučila da niko nije savršen i da svi grešimo. Tako sam saznala da sve u životu ima drugu šansu, ako stvari ne idu po planu.

Takođe hvala ti kada mi ne popuštaš u raspravama kada sam ubeđena da sam u pravu. Tako si me naučila da je ljubav majke bezuslovna..ali nije slepa. Iako znam ti uvek veruješ u mene, čak ni kada sama ne verujem u sebe.

Najviše ti hvala što si me pustila da naučim da padam i da ustajem, jer svako od nas na to ima pravo. Dala si mi najbitnije, SLOBODU da padnem, kako bi ojačala, ali i podršku da ako me pad zaboli, ti si tu da pružiš ljubav i razumevanje. Hvala mama, jer znam da te moji neuspesi pogađaju više nego mene.

Iznad svega, videla sam od tebe šta znači rasti, biti hrabar i oprostiti. Hvala ti što si mi pružila priliku da budem najbolja verzija SEBE.
Nakon svega naučila sam da život ne dolazi sa uputstvom i da je red na mene da dam ljubav koju mi daješ od prvog dana. Jer vremenom sam naučila da cenim prave stvari u životu i da volim.

Niko me ne poznaje bolje nego ti, moj najbolji učitelju! Čak i kad si mislila da te ne slušam, mnogo si me naučila. Ti si najbolja majka koju sam mogla imati.

Da moram da biram između svih majki ovog sveta, uvek bi tebe izabrala.

Zašto kritikujemo

Šta je uzrok predrasuda? Čemu služi odbacivanje i kritovanje u životu? Šta se krije iza ove ružne navike?

Ako nešto krene dobro, kritika. Ali isto tako ako ne ide, kritika. Ako se neka ideja širi i ljudi prihvataju, onda mora da je sekta. Ako nikome nije stalo do ideje, onda kažu da ideja nije bila ni dobra. Ako neka tehnika ima uspeha, tvde da je previše marketinga, a ako nema uspeha mora da nije valjala od početka. Ako neko ima sposobnost da okupi ljude, onda mora da je teški manipulator, a ako ne privuče nikoga, to je jer nema harizmu. Ako nekome ide dobro u poslu, to je zato što nije pošten, a ako ne ide mora da ni ne zaslužuje.

Šta pokreće ljude da presuđuju drugima kroz svoje proekcije?
Očigledno je da postoji želja nekih da se kazne oni koji rade nešto, ali interesantno je da ta želja dolazi uvek od onih koji ne rade ništa da svoje živote promene. Njihova nemoćnost proizvodi ogorčenost i nezadovoljstvo koje želi da diskvalifikuje druge.

Oni koji se prepoznaju u ovome mogu da se preispitaju i pronađu odgovore na neka od ovih pitanja i tako pomognu sebi:

                                                           Ako ja sudim i kritikujem koji je uzrok unutar mene?
                                                           Da li ja prihvatam sebe takvog kakav sam?
                                                           Da li se ponekad osećam inferioran?
                                                           Da li mi je samopouzdanje nisko?
                                                           Da li se osećam glupo?
                                                           Ako odbacim nešto da li me to čini većim?

Za mnoge ljude prestanak kritike je odraz lične evolucije, koja se sastoji u napornom radu na sebi. Predrasude su stvar prošlosti. Jer kada se nalazimo u širem stanju svesti, shvatamo da sve ono što nas boli unutra moramo da lečimo, a ne projektujemo na druge.
Tačno je da smo svi mi bili nekada u kandžama kritikovanja, ali neophodno je prevazići ovu bolest pre nego što izgubimo kontrolu i stvorimo zavisnost ka ovakvom ponašanju.

Neki se osete zadovoljniji posle kritikovanja i misle da ono postoji radi oslobađanja, ali ako osvestimo taj čin shvatićemo da je to prilika i poziv da postanemo sami bolji.
Kada se čujete da ste spremni da ispalite kritiku, skoncetrišite se jer upravo imate mogućnost da razmislite, šta je to što vas navodi da vam nešto ili neko smeta?
Ukoliko na ovaj način promislimo, postoji šansa da ćemo izaći iz začaranog lavirinta kritike.

Šta je uopšte svrha kritike? Kakav je pravi smisao osude?
Oni koji su skloni kritikama, rećiće da ih to zabavlja, štiti i da je potrebno da se donese neka pravda..
Za svesne ljude kritika predstavlja veliku prilku za lečenjem, koje je tu da se oseti sopstvena ozlojađenost ili kompleks.  Kad shvatimo da pokušavamo da sabotiramo druge svesno, imamo priliku da poradimo i sa svesću izlečimo traume koje nosimo.

Oni koji su kritikovani treba da znaju da tu energiju mogu i treba da iskoriste za svoju kreativnost i da poboljšaju ono šta već jesu i šta rade. Neka svaki napad koji do nas stigne, koristi i bude deo naše evolucije.

Jednom je neko mudar rekao da sve ono što se napadne samo ojača.

Mi podržavamo sve one koji ne sude. Moj Pozitivdžija poštuje baš sve koji rade nešto lepo i način na koji to rade. Molimo i vas da ne sudite i da se ne branite. Vreme je da shvatimo da svako od nas daje ono što može i najbolje što zna. Svako ima važnost baš takav kakav je. Pa čak i kritičari.

Ovo je put koji će nas dovesti do prave harmonije i sreće. Nastavićemo da budemo ono što jesmo i da projektjemo i podržavamo svetlo i nikada nećemo kritikovati one koji nas kritikuju.

To želimo i vama.

Od srca vaše Pozitivdžije.

Mi i drugi

Kvalitet života donekle zavisi od odnosa koje gradimo sa drugima i koliko smo sposobni da rušimo zidove koje svakodnevno svesno ili nesvesno gradimo oko našeg malog sveta.

Da li poznajete nekoga, ko se često žali  tražeći priliku za pažnjom? Verovatno imate makar jednu ovakvu osobu u svom okruženju. Ove osobe imaju izraženu potrebu za kontaktom. Ne samo za pažnjom kako smo uvereni, već za istinskim povezivanjem. Opterećene strahom i brigama samo istinski zagrljaj, pažnja i aktivno slušanje ih umiruju.

Skloni smo da potcenimo ovakvu vrstu besplatnog lečenja. Međutim, tačno je da blizak odnos i brižan kontakt sa nekim ima velike koristi po zdravlje. Kako vaše, tako i onoga kome je pažnja upućena. Zna se da dete koje ljubi majku umanjuje stres i bol. Deca od rođenja traže fizički kontakt. Da li znate bez čega novorođeno dete ne može da preživi i značajno utiče na njegov zdrav razvoj? Nije mleko. Odgovor je dodir majke. Detetu je potrebna sigurnost i u tako ranom periodu je oseća kroz dodir i milovanje. Zašto onda potcenjujemo nežnost sa odraslima? Zagrljaj i milovanje nije samo rezervisano za partnerske odnose. Nesposobnost da se na ovaj način izrazi donosi probleme.

Sa drugima ponekad, iako smo skloni da verujemo , nije neophodan razgovor. Nekad je značajnije povezati se pogledom. Nije malo onih koji se tako bolje razumeju. Iako nam je više nego potreban dubok i iskren kontakt, koji ne uključuje samo na razgovor, ipak su retki primeri pružanja istog.

'Svi se rađamo iz ljubavi. Ljubav je jedini početak i kraj svega.'

Bilo koja vrsta kontakta je komunikacija. Sposobnost da šaljemo ili primamo poruke, bez reči, u velikoj meri oblikuje naše odnose.
Oni koji poznaju neurologiju tvrde da ljudi, baš kao i neuroni moraju da se povezuju kako bi bili dobro. Njihovo zdravlje zavisi od kvaliteta odnosa koji su uspostavljeni. Zato se ohrabruju dobri odnosi među ljudima i njihove veze. Suprotno tome, isključenost povezana je sa zdravstvenim tegobama i depresijom.

'Jedini pravi hendikep je nesposobnost da se voli.'

Tragedija našeg društva je količina usamljenih ili onih koji se tako osećaju. Iako smo povezani sa milionima ljudi samo jednim klikom, sve teže je pronaći blizak i pravi konatkt. Čak i u porodici gde se živi pod istim krovom, retko kad se provodi kvalitetno vreme i istinski komunicira, što je opet neki vid izolacije. Ostavljanje patnera je češće zbog osećaja da se izgubio kontakt i nesposobnosti da se premosti nastali jaz.
Konstantan nedostatak emocionalne bliskosti može dovesti do toga da prihvatamo bilo šta u zamenu za malo ljubavi. Drugi pak svoj nedostatak bliskosti leče u šoping centrima, kupovinom, prejedanjem..

Za razliku od ostalih ljudskih potreba,  potreba za povezivanjem uključuje prisustvo dve osobe. Sa jedne strane postoje granice u onome šta je društveno prihvatljivo i na koji način je dozvoljeno pokazivati nežnost. Druga barijera je naša sposobnost da prestanemo da se branimo i prihvatimo ljubav.

'Vaša cilj nije da tražite ljubav, već da otklonite prepreke usled kojih je ne vidite.'

Neki ljudi ne mogu bez kontakta. Najčešće su okruženi društvom i ne vole samoću. Ponekad preterana potreba da se bude stalno okružen drugima pronalazi razlog u praznini koju je teško ispuniti.

Kao sva bića, potrebno nam je uživanje u kontaktu bez prelaska u zavisnost od drugog. Iz ovog odnosa razvijamo sigurnost i osećamo se stabilno u kasnijim vezama. Ne zaboravite da ideju o sebi stalno stvaramo kroz interakciju sa drugima. Zato je važno dobiti ljubav, pažnju i zahvalnost, kako bi bili u stanju da je damo drugima.

'Dve osobe su kao hemijske supstance. Ako postoji reakcija, one se transformišu.'

Svi mi imamo sve što je potrebno da bi se izrazili: izraz lica, poglede, pokrete, glas..Pitanje je kako ih koristimo. Da bi imali pravi odnos bitna je sinhronizovanost. Izražavati tačno ono šta se oseća, isto to i govoriti. Na ovaj način i drugi se osećaju sigurno u našem društvu. Biti otvoren prema drugima stvara osećaj opuštenosti.

Korist od istinskog kontakta sa drugima je recipročan. Ako se pruži pažnja, sluša sa interesovanjem, gleda sa divljenjem, sve to se vraća kao bumerang. Kada teče ova emocija u ljudima, oni se osećaju sigurno i slobodno. Neverovatno je kakav sve efekat može osetiti neko kada ostavi po strani svađe i nepravde i istinski se poveže sa drugima.

Šta te motiviše

Što više saznajemo, više se razvijamo. Svako od nas se nalazi u svojoj fazi evolucije i shodno tome menja svoje potrebe i ono šta ga motiviše. Mnogi zastanu i stagniraju u nekoj fazi života i propuštaju priliku da postanu ono što bi mogli. Sigurno da mnogo naučimo iz vlastitih grešaka, a one nas čine da postanemo najbolja verzija sebe.

Za veliki broj različitih kultura leptir je simbol promene. Nauka je dokazala da je to jedini živi stvor koji je u stanju da potpuno promeni svoj DNK. Genetski materijal koji poseduje gusenica se potpuno menja kada postane leptir.

I šta je bolje? Gusenica, proces transformacije ili leptir? Ne postoji ni bolje ni gore. Svi su oni na različitim putevima evolucije. Isto se dešava i nama, ljudima. Svako od nas je u svojoj razvojnoj fazi i ne postoji ni bolji niti gori. Kao gusenice, mi smo pozvani da nešto naučimo. To učenje se odvija kroz naša iskustva. Svako se kreće u svom ritmu, svesno ili nesvesno dok mnogi ostanu zaglavljeni u nekoj fazi odakle ne mogu da ostvare svoj potpuni kapacitet i postanu ono što bi mogli.

'Biti protiv promene je biti protiv prirodnog toka života.'

Ova transformacija nema nikakve veze sa godinama života već sa psihičkom zrelošću. Poznajete sigurno mnoge koji dožive određene 'zrele' godine, ali po mnogim pitanjima i dalje se ponašaju kao tinejdžeri. Istina je da postoje i mladi koji su prestali da krive druge za ono što im se dešava i drže konce života u svojim rukama. Što je manje evolucije, to je više egocentrizma, kritika na račun drugih, sebičnosti i nesvesnog življenja. Kao rezultat toga zapadamo u konflikte sa drugima, borimo se i sve više patimo. Potpuno suprotno, što smo na većem stadijumu evolucije, to smo sposobniji za empatiju, postajemo odgovorniji i svesno živimo. Što se srećnije i ispunjenije osećamo imamo veću sposobnost da volimo i služimo drugima.

Koliko smo spremni da naučimo iz grešaka, toliko napredujemo ka putu postajanja najbolje verzije sebe.

Još davno, psiholog Maslov je pomoću piramide objasnio ljudsku motivaciju. Glavna ljudska porteba je opstanak koji uključuje fiziološke potrebe, zaštitu i sigurnost. Na emotivnom nivou takođe nam je potrebno da imamo interakciju sa drugima. Zato delimo vreme sa drugim ljudima koji dele naša uverenja, vrednosti i težnje. To je razlog udruživanja u porodice, prijateljske veze, organizacije..
Sve ovo je naša potreba da pripadamo grupi gde smo prihvaćeni i voljeni.
Iz te igre vrednovanja i predstave koju imamo o sebi, o tome koliko smo potrebni i gde pripadamo, dolazi naša svest o onome šta imamo, koliko vredimo i šta cenimo, što se nažalost najčešće svodi na spoljne stvari kao lepota, novac, moć, status i uspeh.

'Stvari se ne menjaju, menjamo se mi.'

Svo fizičko preživljavanje, odnosi sa drugima i vrednovanje imaju veliki značaj u našim životima kada se povodimo nagonima fizičkim i emocionalnim. Egocetrizmom se uglavnom čuvamo od drugih. Tada je fokus na spoljnom zadovoljavanju interesa koji nas tera da se štitimo.  Kada prerastemo takve potrebe javlja se prekretnica. Kada se nađemo na novom nivou evolucije dolazi do novih potreba i motivacije. Odjednom se javlja potreba za samospoznajom. Maske počinju da nas žuljaju i najzad skidamo sva ona uverenja koja nikad nisu bila naša, već smo ih usput pozajmili. Ovo nam pomaže da se suočimo sa suštinom.

Na osnovu ove nove potrebe naša najveća motivacija je transformacija. Fokus dolazi na ono iznutra, a ne na ono spolja. Razume se, naše istinsko vrednovanje dolazi, ne iz onoga što imamo spolja, već onoga što osećamo u sebi i što zaista mislimo o sebi. Kada naučimo da slušamo i osećamo sebe dolazimo do skromnosti, poverenja i prave slobode.

Život je jedino put kada se živi iz svoje biti, a ne onoga što o nama misle, gde hranimo strah i nesigurnost.

Veruj životu. Pitanje je, zašto smo ovde?

'Tražeći dobro za druge nalazimo ga za sebe.'

Kako bismo našli svoje mesto u svetu polazimo u potragu u nepoznato. Odjednom osećamo potrebu za nesebičnošću i usmeravamo postojanje na opšte dobro. Ovde se javlja prava motivacija koja nas pokreće. Mi više ne tražimo posao i profesionalnu karijeru. Već tražimo da se uskladimo sa misijom koja prevazilazi nas same.

Kada sredimo emocije i potrebe, više nas ne motivišu nedostaci nečega već obilje. To nas inspiriše da uđemo u živote drugih sa misijom da volimo i da budemo na usluzi. Svakom biću. Tako shvatamo da se ne radi o tome da budemo nekom bitni, već šta se dešava kroz nas. Samo onda volimo ono što radimo i radimo ono što volimo. U ovoj poslednjoj etapi evolucije dolazi do ujedinjenja. Ne samo da poštujemo druge ljude, već na ovom nivou razvijamo poštovanje prema prirodi i svim bićima. Kroz ovo stanje svesti ostavljamo iza sebe koristan trag, pun ljubavi i održiv. Tačnije, ostavljamo trag vredan svakog življenja.

Veština skromnosti

Ponosni, ponekad arogantni i 'mudri' po prirodi, skloni smo da pomislimo kako je naš način gledanja na život, jedini ispravan. Maske nekog modernog života nastoje da nas prevare i otežaju nam da nastavimo da rastemo.

Većina živi u uverenju da je njihov način života, jedini ispravan. Onaj ko se usudi drugačije da gleda na stvari, smrtno je pogrešio. Ustvari, skloni smo da se družimo samo sa onima koji stvari vide poput nas, 'kao sav normalan svet'. Ali pitate li se odakle nam dolaze naše vizije života? Možemo li ih sa sigurnošću zvati, naše? Da li smo ih baš mi, slobodnom voljom izabrali?

Od dana kada su nas doneli na svet, naučeni, ili uslovljeni smo da se ponašamo u skladu sa uverenjima okruženja i porodice. Da li ste vi izabrali jezik kojim govorite? A šta je sa timom za koji navijate? U zavisnosti od zemlje u kojoj smo se rodili i rasli, formirali smo određen ukus za kulturu, politiku, religiju, pa čak i određen stil i posao kao ljude koji nas okružuju. Kako bi izgledao život da smo se rodili u nekom selu u Indiji, na primer?
Drugačije, zar ne?

Zašto se onda držimo toliko identiteta koji smo pozajmili? Zašto ne preispitamo naša uverenja kako doživljavamo život? Kako se to ignorisanje odražava na naš život?

Da odgovorite, dovoljno je da pogledate oko sebe, društvo u kojem živimo. Vidite li srećne ljude dok stojite usred saobraćajne gužve? Da li se spokojni ljudi pojavljuju svaki dan u novinama i na televiziji? Vidimo li ljubav i razumevanje na poslu? Neznanje je klica nesreće. To je korov iz koga nastaju svi naši sukobi i nemiri. Ne postoji ni jedno biće koje želi ili bira da živi u patnji. Ljudi više od svega žele da žive srećni, ali nemaju pojma kako. Nekako je lakše obmanjivati sebe nego se pokrenuti i priznati da je vreme da preispitamo verovanja i da počnemo da se menjamo, ma koliko to bolno bilo.

Mnogi su izgubili umetnost življenja. Dugi niz godina nas ubeđuju da radimo stvari koje ne volimo da bismo mogli da priuštimo stvari koje nam ne trebaju i zadivili one do kojih nam nije stalo. Ako vam je život besmislen, suočite se sa njim. Dosta smo se zavaravali. Ako se osećamo prazni, budimo iskreni. Prestanimo da izbegavamo ono što je tu. Obmanjivati sebe je lako, ali to je nedostatak iskrenosti. A iskrenost nam je više nego ikad potrebna kako bismo prepoznali u kakvom stanju je naš život. Osim ako sami sebi ne priznamo da problem postoji, nemoguće je da ćemo ga ikada rešiti. Jedino što može da nam pođe za rukom je da stvorimo bezbroj-novih.

Iskrenost je bolna, na prvi pogled. Isto koliko vas boli može i da vas oslobodi. Ona nam omogućava da se suočimo sa istinom na putu saznanja ko smo i kako se odnosimo prema našem unutrašnjem svetu. Tako počinje pravi put koji vodi u blagostanje i prestanak nošenja maski kako bismo zadovoljili druge i bili prihvaćeni.

Zauzvrat, iskrenost je potrebna da otkrijemo šta se to krije pod tepihom naših unutrašnjih borbi. Potrbna je snaga da bismo ispitali laži koje su deo naših života. U meri u kojoj iskrenost postane deo našeg bića osetićemo ogromno olakšanje, jer nećemo više morati da se pretvaramo da smo ono što nismo.

Bez obzira koliko patili, teško nam je da shvatimo da smo pogrešili. Koga vidite u ogledalu? Nisu nam nepoznati sistemi kojima se branimo samo da ne pobegnemo iz zone u kojoj smo sigurni. U toj 'mirnoj luci' nalazi se sve ono čime zavaravamo sebe i čime se branimo da nam ne fali ništa što bi mogli naučiti. Na taj način samo pothranjujemo lažno stvoreni identitet.


Isto to radimo i sa ponosom, koji nas čini da se osećamo nadmoćno kad se poredimo sa nekim, otkrivajući kompleks inferiornosti. Tu se javlja potreba da budemo uvek u pravu.
Da, glavni uzrok sukoba sa ostatkom sveta je naš ponos. Uglavnom zato što ne priznajemo sopstvene greške, tačnije ni ne zastanemo da porazmislimo, zašto tako mislimo? To je glavni uzrok nedostatka skromnosti.
Skromnost znači prihvatiti svoje nedostatke, slabosti i ograničenja. Ona nam dozvoljava da preispitamo sve što smo do sada uzimali zdravo za gotovo.

'Skromnost nam dozvoljava da utišamo sebe, dozvoljavajući da čujemo i druge.'

Paradoks skromnosti je da kada se o njoj govori i kada se ističe, ona sigurno nestaje. Uhvatite nekad sebe pa i druge da kažu, 'moje skromno mišljenje'. To nije ništa drugo do maskiran ponos. O pravim vrednostima poput ove se ne priča već se pokazuje. U slučaju da zaista postoji, drugi će primetiti a ne mi sami. Biti jednostavan je spoznati našu pravu suštinu, daleko od ega. I kada uđemo tu, ispod površine shvatamo da mi nismo ono što mislimo, kažemo ili čak radimo. Ni takođe nismo ono što imamo niti šta smo stvorili. To je tajna, koju znaju samo skromni i mudri ljudi.

U onoj meri u kojoj smo skromni, spremni smo da priznamo greške, da naučimo iz njih i krenemo dalje. Odjednom shvatiš da nema potrebe da svi znaju tvoje mišljenje i još manje da budeš u pravu. Samo zahvaljujući ovom daru, možemo da preispitamo svoja uverenja i saslušamo nešto čak i kada se protivi onome za šta mislimo da je dobro. Tako postajemo radoznali za život, spremni da istražujemo nove forme postojanja i razumevanja života, umesto da bežimo od njega. Sve dok tražimo, svetlo obasjava naše neznanje koje polako iščezava i otvara put ka mudrosti.