Hvala tebi

Hvala ti što si me naučila da ne postoji savršena majka, već da svi pravimo greške. Volim te i kada se ljutiš, izgubiš ono što tražiš, a ponekad i strpljenje..
Hvala ti što nekada kažeš ono što ne misliš, jer si me naučila da posle svake greške imamo mogućnost da se izvinimo i ispravimo stvari.

Hvala ti i na tvojim lošim danima, jer si me naučila da život nije ružičast, niti je put samo jedan i prav, bez krivina. Videvši te tužnu shvatila sam i sama da je ponekad potrebno plakati kako bi ti se pogled pročistio, a stvari sagledale iz druge perspektive.

Znam da ponekad zaboraviš na ono što si obećala, ali si me na taj način naučila da niko nije savršen i da svi grešimo. Tako sam saznala da sve u životu ima drugu šansu, ako stvari ne idu po planu.

Takođe hvala ti kada mi ne popuštaš u raspravama kada sam ubeđena da sam u pravu. Tako si me naučila da je ljubav majke bezuslovna..ali nije slepa. Iako znam ti uvek veruješ u mene, čak ni kada sama ne verujem u sebe.

Najviše ti hvala što si me pustila da naučim da padam i da ustajem, jer svako od nas na to ima pravo. Dala si mi najbitnije, SLOBODU da padnem, kako bi ojačala, ali i podršku da ako me pad zaboli, ti si tu da pružiš ljubav i razumevanje. Hvala mama, jer znam da te moji neuspesi pogađaju više nego mene.

Iznad svega, videla sam od tebe šta znači rasti, biti hrabar i oprostiti. Hvala ti što si mi pružila priliku da budem najbolja verzija SEBE.
Nakon svega naučila sam da život ne dolazi sa uputstvom i da je red na mene da dam ljubav koju mi daješ od prvog dana. Jer vremenom sam naučila da cenim prave stvari u životu i da volim.

Niko me ne poznaje bolje nego ti, moj najbolji učitelju! Čak i kad si mislila da te ne slušam, mnogo si me naučila. Ti si najbolja majka koju sam mogla imati.

Da moram da biram između svih majki ovog sveta, uvek bi tebe izabrala.

Mi i drugi

Kvalitet života donekle zavisi od odnosa koje gradimo sa drugima i koliko smo sposobni da rušimo zidove koje svakodnevno svesno ili nesvesno gradimo oko našeg malog sveta.

Da li poznajete nekoga, ko se često žali  tražeći priliku za pažnjom? Verovatno imate makar jednu ovakvu osobu u svom okruženju. Ove osobe imaju izraženu potrebu za kontaktom. Ne samo za pažnjom kako smo uvereni, već za istinskim povezivanjem. Opterećene strahom i brigama samo istinski zagrljaj, pažnja i aktivno slušanje ih umiruju.

Skloni smo da potcenimo ovakvu vrstu besplatnog lečenja. Međutim, tačno je da blizak odnos i brižan kontakt sa nekim ima velike koristi po zdravlje. Kako vaše, tako i onoga kome je pažnja upućena. Zna se da dete koje ljubi majku umanjuje stres i bol. Deca od rođenja traže fizički kontakt. Da li znate bez čega novorođeno dete ne može da preživi i značajno utiče na njegov zdrav razvoj? Nije mleko. Odgovor je dodir majke. Detetu je potrebna sigurnost i u tako ranom periodu je oseća kroz dodir i milovanje. Zašto onda potcenjujemo nežnost sa odraslima? Zagrljaj i milovanje nije samo rezervisano za partnerske odnose. Nesposobnost da se na ovaj način izrazi donosi probleme.

Sa drugima ponekad, iako smo skloni da verujemo , nije neophodan razgovor. Nekad je značajnije povezati se pogledom. Nije malo onih koji se tako bolje razumeju. Iako nam je više nego potreban dubok i iskren kontakt, koji ne uključuje samo na razgovor, ipak su retki primeri pružanja istog.

'Svi se rađamo iz ljubavi. Ljubav je jedini početak i kraj svega.'

Bilo koja vrsta kontakta je komunikacija. Sposobnost da šaljemo ili primamo poruke, bez reči, u velikoj meri oblikuje naše odnose.
Oni koji poznaju neurologiju tvrde da ljudi, baš kao i neuroni moraju da se povezuju kako bi bili dobro. Njihovo zdravlje zavisi od kvaliteta odnosa koji su uspostavljeni. Zato se ohrabruju dobri odnosi među ljudima i njihove veze. Suprotno tome, isključenost povezana je sa zdravstvenim tegobama i depresijom.

'Jedini pravi hendikep je nesposobnost da se voli.'

Tragedija našeg društva je količina usamljenih ili onih koji se tako osećaju. Iako smo povezani sa milionima ljudi samo jednim klikom, sve teže je pronaći blizak i pravi konatkt. Čak i u porodici gde se živi pod istim krovom, retko kad se provodi kvalitetno vreme i istinski komunicira, što je opet neki vid izolacije. Ostavljanje patnera je češće zbog osećaja da se izgubio kontakt i nesposobnosti da se premosti nastali jaz.
Konstantan nedostatak emocionalne bliskosti može dovesti do toga da prihvatamo bilo šta u zamenu za malo ljubavi. Drugi pak svoj nedostatak bliskosti leče u šoping centrima, kupovinom, prejedanjem..

Za razliku od ostalih ljudskih potreba,  potreba za povezivanjem uključuje prisustvo dve osobe. Sa jedne strane postoje granice u onome šta je društveno prihvatljivo i na koji način je dozvoljeno pokazivati nežnost. Druga barijera je naša sposobnost da prestanemo da se branimo i prihvatimo ljubav.

'Vaša cilj nije da tražite ljubav, već da otklonite prepreke usled kojih je ne vidite.'

Neki ljudi ne mogu bez kontakta. Najčešće su okruženi društvom i ne vole samoću. Ponekad preterana potreba da se bude stalno okružen drugima pronalazi razlog u praznini koju je teško ispuniti.

Kao sva bića, potrebno nam je uživanje u kontaktu bez prelaska u zavisnost od drugog. Iz ovog odnosa razvijamo sigurnost i osećamo se stabilno u kasnijim vezama. Ne zaboravite da ideju o sebi stalno stvaramo kroz interakciju sa drugima. Zato je važno dobiti ljubav, pažnju i zahvalnost, kako bi bili u stanju da je damo drugima.

'Dve osobe su kao hemijske supstance. Ako postoji reakcija, one se transformišu.'

Svi mi imamo sve što je potrebno da bi se izrazili: izraz lica, poglede, pokrete, glas..Pitanje je kako ih koristimo. Da bi imali pravi odnos bitna je sinhronizovanost. Izražavati tačno ono šta se oseća, isto to i govoriti. Na ovaj način i drugi se osećaju sigurno u našem društvu. Biti otvoren prema drugima stvara osećaj opuštenosti.

Korist od istinskog kontakta sa drugima je recipročan. Ako se pruži pažnja, sluša sa interesovanjem, gleda sa divljenjem, sve to se vraća kao bumerang. Kada teče ova emocija u ljudima, oni se osećaju sigurno i slobodno. Neverovatno je kakav sve efekat može osetiti neko kada ostavi po strani svađe i nepravde i istinski se poveže sa drugima.

Pocni da volis

Svi mi zelimo da smo voljeni. A koliko nas voli istinski? Prava ljubav deluje kao alhemicar: pretvara ambiciju u altruziam  i transformise patnju u srecu.

Svaki dan donosimo odluke. Neke manje, a druge vise znacajne. Prestacu da pusim. Krenucu na jogu. Upisacu se na casove ruskog. Pocecu sa dijetom. Najcesce obecavamo sebi da cemo zapoceti nesto novo. Koliko god nam se cini tesko da menjamo navike, ubedjujemo sebe da je- najvaznije probati.

Paralelno sa ovim odlukama izazivam vas danas da donesete jednu novu odluku. Radi se o necemu manje konkretnom. U pitanju je jedna mirna i tiha radnja, a spada u najteze obecanje,ali za nju nam ne trebaju saveti ili nauka ili ucitelji. To je nesto vece od nas samih i ciljeva. Neka samo jedna osoba koja cita ovaj tekst, sada, odluci da bezuslovno voli.

Ljubav je put

“Kada je mudrac pokazao mesec,budala je gledala u prst.”

(Kineska poslovica)

Svi smo dosli na ovaj svet sa jednom mislijom- da naucimo da volimo. To je drevna istina otkrivena jos pre istorije i filozofije. Zaratustra, Mahavira, Lao Ce, Buda, Konfucije, Sokrat i Isus Hrist.. Svaki od njih rekao je u sustini jednu istu stvar: “Ljubav je put ljudske srece.” 

Iako su mnogi sledili njihove primere i pripovedali o transformisujucoj moci ljubavi, decenijama i vekovima, vecina ljudskih bica i dalje ne poznaje ljubav. Ucenje ljubavi ne spada u planove nase porodice, drustva, kulture, edukativnog sistema, posla..

Kao studente nas teraju da zapamtimo nezamislive stvari. Onda traze da budemo super produktivni i profesionalni. Ali zaboravlja se osnovno. Tako nam ostaje da spoznajemo svet, bez da znamo da upravljamo nasim emotivnim zivotom. Uspeh nije osnova srece, dok sreca jeste osnova svakog uspeha. Nasuprot tome od malena nas uce da je svet prepun ljudi koji hoce da nam naude.

- Ne veruj strancima. - Najvaznije je brinuti se o sebi. Tako, strah, frustracije i nezadovoljstvo prelaze sa generacije na generaciju stvarajuci kulturu nepoverenja gde trijumfuju nezadovoljstvo i apatija.

“Nije znak zdravlja biti prilagodjen bolesnom drustvu”

(Jiddu Krishnamurti)

Ljudska perverzija je dosla cak do toga da je dobar je jednako budala, jer se dobri na kraju pokaju zbog toga sto su bili dobri. Da je voleti sebe stvar egoizma i narcisoidnosti. U takvom sistemu vrednosti pricati o ljubavi zvuci smesno.

Verovali im ili ne, ovakva verovanja oblikuju nase vidjenje sveta i uticu na nasu interakciju koju imamo sa svetom oko nas. Ne zelim da pronadjete krivca, vec da budemo odgovorni sami za licnu promenu i razvoj. Nasa najveca sloboda je da odlucimo sta mozemo da budemo. Tu ne postoje ucitelji samo ogledala u kojima se ogledamo. Na kraju prestajemo da budemo gusenice i postajemo leptiri. Transformacija zavisi samo od nas samih.

Pravi je izazov preispitati uverenja, jer mogu da ugroze srz naseg identiteta.  Proces se moze pojaviti samo na licnu inicijativu kada se obavezemo da je ljubav nas put i konacan cilj a ne nekakav prolazni trend.

 “Ljubav je nesebicnost.”

( Erich Fromm )

Prema zakonima evolucije sve pocinje sa znanjem (tacne informacije), zatim dolazi realizacija (licno iskustvo). Samo tako je moguce prihvatiti (ne reagovati negativno na ono sto se desava) i konacno poceti voleti (dati sve od sebe u svakom trenutku). Na tom putu moramo da pobedimo naseg najveceg neprijatelja: sebe (nas mehanizam emocionalnog prezivljavanja poznatiji kao: ego). Da bi to postigli moramo biti iskreni (bez samoobmanjivanja) skromni (da prepoznamo svoje greske), hrabri (usuditi se da ih izmenimo) i uporni (obavezati se nasem procesu ucenja).

Strah (da ne budemo povredjeni) i vezanost (da ne izgubimo sta imamo),  bes (da ne dobijemo sta smo naumili) cekaju nas pravac iza ugla. Malo dalje je nase neznanje (prirodno stanje), koje krije pravi uzrok nase sebicnosti (neprirodno stanje koje kvari ljudska bica) a upravo i razlog koji nas sprecava da volimo, sto je nasa jedina sustina.

Isto kao sto ne moramo nista da uradimo da bismo videli, ne treba nista da radimo da bismo voleli. I vid i ljubav su sadrzani u prirodi coveka. Nas napor treba da se fokusira na uklanjanje prepreka koje  narusavaju nase misli, osecanja i bitisanje- stres, negativnost, igranje zrtve, mrznju, sujetu, sumnju, zavist, ponos, netoleranciju, kukavicluk, pohlepu, lenjost, ponos, nestrpljenje, krivicu..

“Ljubav je jedina stvar koja raste kad se deli.”

(Antoine de Saint-Exupèry)

Sve mane naseg uma dolaze od pogresnog tumacenja stvarnosti  kroz sebicnost, jedne ishitrene i nesvesne reakcije, koja nam nedozvoljava da istinski prihvatimo ono sta dolazi i ljude kakvi jesu. Ovo je pravi uzrok svih nasih patnji koji nas vodi u zacarani krug. Da bismo voleli prvo moramo imati ljubavi u nasem srcu.

U ovom slucaju problem sam daje resenje. Prva stvar koju trebamo da znamo je sta je ljubav. Ali ne ono na sta smo navikli, vec ono sto zapravo jeste. Jer jedna je stvar zeleti a savim drugo voleti. Zeleti je sebican cin, to je nesto sto nam treba da bismo postigli cilj. Ljubav sa druge strane je potpuno altruisticke prirode, sastoji se u davanju, nemajuci krajnji cilj. Zelimo kada je u skaldu sa nasim verovanjem da nam treba a volimo kada dozivimo ispunjenje. Zeleti je nesvesan akt, vezan za nesto spolja, a voleti proizlazi iz naseg svenog napora koji nas cini da se fokusiramo na ono sto zavisi samo od nas.

Kada neko voli on ne krivi, ne sudi, ne kritikuje i ne zali. Oni koji vole pokusavaju da daju trenutke radosti, mira i humora u svakoj interakciji  sa drugima ma koliko kratko trajala. Voleti takodje znaci prihavtiti one najsvadljivije ljude, jer njima je prihvatanje najpotrebnije. Voleti zaista je sinonim za duboku mudrost, koje shvata da ne postoji zlo - samo neznanje i nesvesnost. Interesantan je paradoks da ljubav pomaze onome ko voli, a ne onome ko je prima. Dakle ljubav leci um i srce osobe koja je projektuje. Zato dobijemo onoliko koliko smo spremni da damo.

“ Verujem da ce nenaoruzana istina i bezuslovna ljubav imati poslednju rec.”

(Martin Luther King)

Da saznamo da li smo naucili da volimo dovoljno je da pogledamo kako se ponasamo sa okolinom. Nije cudno da odnos koji imamo sa ljudima oko sebe je odraz odnosa koji imamo sami sa sobom.

Shvatimo da ono sto radimo drugima, radimo sebi i shvatimo vec jednom koliko smo povezani  i samo jedno-ljudska bica. Nije iznenadjujuce da etikete koje subjektivno delimo su u stvarnosti samo -etikete. Koliko god nam bile neophodne da sa njima funkcionisemo svaki dan, ne smemo dozvoliti da nas odvoje od nase prave prirode: bezuslovne ljubavi.

Isto kao sto drvece nudi svoje plodove ako raste u dobrim uslovima, tako i covek zraci ljubav kada se oslobodi svojih mentalnih ogranicenja. Ako zelimo da znamo koji je najbolji stav koji mozemo da zauzmeno u svakom trenutku, samo treba da odgovorimo recima i akcijom na sledece pitanje:

 Sta bi uradila ljubav u ovoj situaciji?