Veština skromnosti

Ponosni, ponekad arogantni i 'mudri' po prirodi, skloni smo da pomislimo kako je naš način gledanja na život, jedini ispravan. Maske nekog modernog života nastoje da nas prevare i otežaju nam da nastavimo da rastemo.

Većina živi u uverenju da je njihov način života, jedini ispravan. Onaj ko se usudi drugačije da gleda na stvari, smrtno je pogrešio. Ustvari, skloni smo da se družimo samo sa onima koji stvari vide poput nas, 'kao sav normalan svet'. Ali pitate li se odakle nam dolaze naše vizije života? Možemo li ih sa sigurnošću zvati, naše? Da li smo ih baš mi, slobodnom voljom izabrali?

Od dana kada su nas doneli na svet, naučeni, ili uslovljeni smo da se ponašamo u skladu sa uverenjima okruženja i porodice. Da li ste vi izabrali jezik kojim govorite? A šta je sa timom za koji navijate? U zavisnosti od zemlje u kojoj smo se rodili i rasli, formirali smo određen ukus za kulturu, politiku, religiju, pa čak i određen stil i posao kao ljude koji nas okružuju. Kako bi izgledao život da smo se rodili u nekom selu u Indiji, na primer?
Drugačije, zar ne?

Zašto se onda držimo toliko identiteta koji smo pozajmili? Zašto ne preispitamo naša uverenja kako doživljavamo život? Kako se to ignorisanje odražava na naš život?

Da odgovorite, dovoljno je da pogledate oko sebe, društvo u kojem živimo. Vidite li srećne ljude dok stojite usred saobraćajne gužve? Da li se spokojni ljudi pojavljuju svaki dan u novinama i na televiziji? Vidimo li ljubav i razumevanje na poslu? Neznanje je klica nesreće. To je korov iz koga nastaju svi naši sukobi i nemiri. Ne postoji ni jedno biće koje želi ili bira da živi u patnji. Ljudi više od svega žele da žive srećni, ali nemaju pojma kako. Nekako je lakše obmanjivati sebe nego se pokrenuti i priznati da je vreme da preispitamo verovanja i da počnemo da se menjamo, ma koliko to bolno bilo.

Mnogi su izgubili umetnost življenja. Dugi niz godina nas ubeđuju da radimo stvari koje ne volimo da bismo mogli da priuštimo stvari koje nam ne trebaju i zadivili one do kojih nam nije stalo. Ako vam je život besmislen, suočite se sa njim. Dosta smo se zavaravali. Ako se osećamo prazni, budimo iskreni. Prestanimo da izbegavamo ono što je tu. Obmanjivati sebe je lako, ali to je nedostatak iskrenosti. A iskrenost nam je više nego ikad potrebna kako bismo prepoznali u kakvom stanju je naš život. Osim ako sami sebi ne priznamo da problem postoji, nemoguće je da ćemo ga ikada rešiti. Jedino što može da nam pođe za rukom je da stvorimo bezbroj-novih.

Iskrenost je bolna, na prvi pogled. Isto koliko vas boli može i da vas oslobodi. Ona nam omogućava da se suočimo sa istinom na putu saznanja ko smo i kako se odnosimo prema našem unutrašnjem svetu. Tako počinje pravi put koji vodi u blagostanje i prestanak nošenja maski kako bismo zadovoljili druge i bili prihvaćeni.

Zauzvrat, iskrenost je potrebna da otkrijemo šta se to krije pod tepihom naših unutrašnjih borbi. Potrbna je snaga da bismo ispitali laži koje su deo naših života. U meri u kojoj iskrenost postane deo našeg bića osetićemo ogromno olakšanje, jer nećemo više morati da se pretvaramo da smo ono što nismo.

Bez obzira koliko patili, teško nam je da shvatimo da smo pogrešili. Koga vidite u ogledalu? Nisu nam nepoznati sistemi kojima se branimo samo da ne pobegnemo iz zone u kojoj smo sigurni. U toj 'mirnoj luci' nalazi se sve ono čime zavaravamo sebe i čime se branimo da nam ne fali ništa što bi mogli naučiti. Na taj način samo pothranjujemo lažno stvoreni identitet.


Isto to radimo i sa ponosom, koji nas čini da se osećamo nadmoćno kad se poredimo sa nekim, otkrivajući kompleks inferiornosti. Tu se javlja potreba da budemo uvek u pravu.
Da, glavni uzrok sukoba sa ostatkom sveta je naš ponos. Uglavnom zato što ne priznajemo sopstvene greške, tačnije ni ne zastanemo da porazmislimo, zašto tako mislimo? To je glavni uzrok nedostatka skromnosti.
Skromnost znači prihvatiti svoje nedostatke, slabosti i ograničenja. Ona nam dozvoljava da preispitamo sve što smo do sada uzimali zdravo za gotovo.

'Skromnost nam dozvoljava da utišamo sebe, dozvoljavajući da čujemo i druge.'

Paradoks skromnosti je da kada se o njoj govori i kada se ističe, ona sigurno nestaje. Uhvatite nekad sebe pa i druge da kažu, 'moje skromno mišljenje'. To nije ništa drugo do maskiran ponos. O pravim vrednostima poput ove se ne priča već se pokazuje. U slučaju da zaista postoji, drugi će primetiti a ne mi sami. Biti jednostavan je spoznati našu pravu suštinu, daleko od ega. I kada uđemo tu, ispod površine shvatamo da mi nismo ono što mislimo, kažemo ili čak radimo. Ni takođe nismo ono što imamo niti šta smo stvorili. To je tajna, koju znaju samo skromni i mudri ljudi.

U onoj meri u kojoj smo skromni, spremni smo da priznamo greške, da naučimo iz njih i krenemo dalje. Odjednom shvatiš da nema potrebe da svi znaju tvoje mišljenje i još manje da budeš u pravu. Samo zahvaljujući ovom daru, možemo da preispitamo svoja uverenja i saslušamo nešto čak i kada se protivi onome za šta mislimo da je dobro. Tako postajemo radoznali za život, spremni da istražujemo nove forme postojanja i razumevanja života, umesto da bežimo od njega. Sve dok tražimo, svetlo obasjava naše neznanje koje polako iščezava i otvara put ka mudrosti.

Živeti slobodno

Čini se da neretko se ponašamo na predvidljiv način, pa je biti svoj u takvim uslovima jednako revoluciji.

Skoro sam čula interesantnu priču o starom psihologu, koji je istraživao fenomen ljudske praznine i besmisla. Drugima je želeo da izgleda ozbiljan, a zapravo je bio tužan i zbunjen. Naime, nije shvatao zašto je u društvu važilo pravilo da su uspešni samo oni koji postignu materijalno bogatstvo, iako u svom srcu i dalje osećaju prazninu.
Jednog jutra posetio je omiljeni kafić i poručio čaj. Konobarica, držeći u ruci dve različite kasice čaja, upita: "Kakav čaj želite? Prirodan ili normalan?"
Izabrao je prirodan čaj, otpio gutljaj i najednom dobio odgovor na pitanje koje ga je decenijama kopkalo. Oduševljen, otišao je do konobarice i u znak zahvalnosti poljubio ju je. Tog časa je uzviknuo: "U ovom društvu, normalno nema nikakve veze sa prirodnim." Potom je izašao sa osmehom preko lica. Shvatio je suštinu.

Današnje društvo je poput pozorišta. Naučeni smo kako da se ponašamo i nismo slobodni. Čini se da ne damo šansu  onome što jesmo, već, svako nosi svoju masku i ponaša se tako da se drugima dopadne. Da, život sa maskom je udoban neko vreme, a navika je čudo. Medjutim kad - tad dođe vreme da se plati visoka cena za to: zaboravljanje naše suštine.  Ponekad od tolikog nošenja maske zaboravimo ko smo bili nekada.

Istina. Neki sociolozi smatraju da je društvo napredovalo jer čovek razmišlja. Verovatno. Pitanje je da li smo spremni da se odreknemo onoga što je naučeno, promišljeno i rečeno. Kada ćemo početi da osećamo? Već, u zreloj dobi postajemo nesvesne žrtve "normalnosti". Ovu bolest prepoznao je Erih From, smatrajući da pristajanje na ono šta većina smatra normalnim, je odustajanje od sopstvenog pronalaženja značenja i smisla unutar sebe.

"Reci mi čime se hvališ i rećiću ti šta ti nedostaje"

Nekad nam je prioritet kako nas vide drugi, umesto ko smo zaista. Obratite pažnju šta odgovorite kada vas upitaju kako ste.Većina mehanicki odgovara- hvala dobro. Posle toga, započinjemo banalno ćaskanje makar i o vremenu, samo da ne razmišljamo kako smo,zaista. Moglo bi se reći da  izmišljamo teme i reči kako bi pobegli od nezgodne tišine.

U ovom kontekstu, neki dobro skrivaju svoje patnje i frustracije, maskirajući se pokušavaju da zavedu druge.
Paradoks je, da što se više trudili da impresioniramo i da se pretvaramo, na površinu isplivaju nesigurnosti i kompleksi. Kad bolje razmisliš, sujeta nije ništa drugo do maska sa kojom želimo da prikrijemo strah od neuspeha i praznine. Razmislite dobro. Šta je to ugled? Šta je prestiž? Šta je status? Kakvim je to ljudima neophodno? Na kraju dana, ostaju samo etikete da zamaskiraju praznoću koju osetimo, kada ne cenimo ono što jesmo.

Šta je to bitno, mišljenje drugih? Ko su to, ti, drugi? Ljudi koji nas okružuju su samo naše ogledalo. U svakome od njih vidimo svoju sliku. Zato nam drugi ne mogu dati, ali ni oduzeti baš ništa. Oni su samo ogledala koja su tu da nam pokažu šta imamo i šta nam nedostaje. Šta to ne možemo da podnesemo kod sebe, ne možemo ni kod ostalih. Kada sudimo, sudimo samo sebi. Drugi te ne vide kakav si, vec te vide onako kakvi su oni. Jedna lepa recenica kaže, "Ne vidimo svet onako kakav je,  vec kakvi smo mi sami."
Mišljenje drugih ima važnost, ako mu mi damo važnost.

"Istina koja nas oslobađa je ona koju najmanje želimo da čujemo."

Da li ste čuli priču o lavu koji je živeo u verovanju da je ovca? Lav je rastao sa ovcicama i bio je nesrećan, jer umesto nežnog meketanja uspevao je samo da zaurla..Hranio se travom i bio je strašno gladan. Jednog dana stado lavova došlo je da lovi. Sve ovce su pobegle, jedino je lav ostao.
- "Nemojte me pojesti, ja sam nemoćna ovčica", zapomagao je lav.
- "Ovca, ma sta kazeš", izustio je jedan od lavova i poveo ga do reke da se dobro pogleda. Prvi put lav je video sebe onako kakav je zaista. Zaplakao je od sreće i ispustio krik, kakav samo lavovi znaju. Shvatio je ko je zaista. Nikada više nije bio tužan. Svako svome jatu leti.

"Ne dozvoli da buka uguši tvoj unutrašnji glas. On zna za ono šta želiš da budeš."

Bez obzira ko smo, kakve odluke donosimo i kako se ponašamo, u našim životima biće oni koji nas poštuju, oni koji nas kritikuju, kao i oni kojima je svejedno. Ako su svi naši odnosi zasnovani na igri gde vidimo samo sopstvena ogledala i sopstvenu projekciju, zašto se pretvaramo?
Počnimo da verujemo u sebe.

Da bismo stvorili zdrav odnos, sami sebi moramo postati prijatelji. Treba naučiti slušati sebe i ono što nam poručuje naša intuicija. Tek kada počnemo da poštujemo sebe, zajedno sa svim vrlinama, manama i slabostima, osetićemo se istinski prihvaćeni. Sve ostalo je višak. Komentari, buka, koju prave oni koji žele da popune neku prazninu. Važno je postati slobodan, kako bi ostao svoj. Biti slobodan je slušati unutrašnji glas koji postoji u nama. Počnimo da gulimo slojeve kojima smo uslovljeni, jer danas je, biti svoj, zaista ogromna stvar.