Vec duze vreme sa radoznaloscu posmatrala sam mladica iz Vijetnama kako svira gitaru na ulicama Lisabona. Ne znam da li je nesto u njegovom izrazu lica ili nacinu na koji je drzao gitaru bilo to sto hipnotise. Mozda da je ipak bilo ogrmono zadovoljstvo koje je izbijalo iz njegovog lica i vrlo lako doprlo do onih koji ga slusaju. Nakon sto je zavrsio svoj nastup i otkrio nam po koji detalj o sebi ponudio se da pomogne bilo kome turisti u snalazenju po Lisabonu. Zatim se kao pravi umetnik poklonio i spakovao gitaru. Nekoliko prolaznika ubacilo mu je po koji novcic, jer nacin na koji je uzivao u onome sto radi plenio je paznju.
Okrenuo se i sa koferom u ruci i napustio ulicnu pozornicu. Moj pogled ga je pratio i sa iznenadjenjem shvatih da se zaustavio ispred ulicnog umetnika koji je crtao i prodavao svoje crteze. Pomislih u prvi mah, mozda su prijatelji ili rade zajedno, ko zna. A onda se dogodilo nesto sto me je navelo da vam ispricam ovu pricu. Minh (tako se zove nas junak) izvadio je novcice koje je zaradio tog dana i izbrojao taman dovoljno da kupi crtez koji mu se najvise dopao od talentovanog umetnika.
Sav srecan momak mu je pruzio crtez i zahvalio se a Minh nastavio svojim putem. Posle sam jos dugo bila pod utiskom. Nije li carobno kako je nekima dat talenat a odlucili su se na slobodu. Kako jos uvek postoje ljudi koji vide nesto sto vecina ne vidi i koi zive da bi bili ono sto jesu. Postujuci druge i davajuci bez potrebe za primanjem.Velicanstveni su oni koji svoj trud ili nagradu na kraju predaju drugima koji zive za isti cilj. Od tog momenta,Minh kao da je ponovo zasijao i opet se, ovog puta jace,oslobodio, potvrdivsi ono za sta postoji.
Kako ljudi mogu da budu ono sto u prirodi jesu- divni. Sta vam je danas ulepsalo dan?
Нема коментара:
Постави коментар