Šta te motiviše

Što više saznajemo, više se razvijamo. Svako od nas se nalazi u svojoj fazi evolucije i shodno tome menja svoje potrebe i ono šta ga motiviše. Mnogi zastanu i stagniraju u nekoj fazi života i propuštaju priliku da postanu ono što bi mogli. Sigurno da mnogo naučimo iz vlastitih grešaka, a one nas čine da postanemo najbolja verzija sebe.

Za veliki broj različitih kultura leptir je simbol promene. Nauka je dokazala da je to jedini živi stvor koji je u stanju da potpuno promeni svoj DNK. Genetski materijal koji poseduje gusenica se potpuno menja kada postane leptir.

I šta je bolje? Gusenica, proces transformacije ili leptir? Ne postoji ni bolje ni gore. Svi su oni na različitim putevima evolucije. Isto se dešava i nama, ljudima. Svako od nas je u svojoj razvojnoj fazi i ne postoji ni bolji niti gori. Kao gusenice, mi smo pozvani da nešto naučimo. To učenje se odvija kroz naša iskustva. Svako se kreće u svom ritmu, svesno ili nesvesno dok mnogi ostanu zaglavljeni u nekoj fazi odakle ne mogu da ostvare svoj potpuni kapacitet i postanu ono što bi mogli.

'Biti protiv promene je biti protiv prirodnog toka života.'

Ova transformacija nema nikakve veze sa godinama života već sa psihičkom zrelošću. Poznajete sigurno mnoge koji dožive određene 'zrele' godine, ali po mnogim pitanjima i dalje se ponašaju kao tinejdžeri. Istina je da postoje i mladi koji su prestali da krive druge za ono što im se dešava i drže konce života u svojim rukama. Što je manje evolucije, to je više egocentrizma, kritika na račun drugih, sebičnosti i nesvesnog življenja. Kao rezultat toga zapadamo u konflikte sa drugima, borimo se i sve više patimo. Potpuno suprotno, što smo na većem stadijumu evolucije, to smo sposobniji za empatiju, postajemo odgovorniji i svesno živimo. Što se srećnije i ispunjenije osećamo imamo veću sposobnost da volimo i služimo drugima.

Koliko smo spremni da naučimo iz grešaka, toliko napredujemo ka putu postajanja najbolje verzije sebe.

Još davno, psiholog Maslov je pomoću piramide objasnio ljudsku motivaciju. Glavna ljudska porteba je opstanak koji uključuje fiziološke potrebe, zaštitu i sigurnost. Na emotivnom nivou takođe nam je potrebno da imamo interakciju sa drugima. Zato delimo vreme sa drugim ljudima koji dele naša uverenja, vrednosti i težnje. To je razlog udruživanja u porodice, prijateljske veze, organizacije..
Sve ovo je naša potreba da pripadamo grupi gde smo prihvaćeni i voljeni.
Iz te igre vrednovanja i predstave koju imamo o sebi, o tome koliko smo potrebni i gde pripadamo, dolazi naša svest o onome šta imamo, koliko vredimo i šta cenimo, što se nažalost najčešće svodi na spoljne stvari kao lepota, novac, moć, status i uspeh.

'Stvari se ne menjaju, menjamo se mi.'

Svo fizičko preživljavanje, odnosi sa drugima i vrednovanje imaju veliki značaj u našim životima kada se povodimo nagonima fizičkim i emocionalnim. Egocetrizmom se uglavnom čuvamo od drugih. Tada je fokus na spoljnom zadovoljavanju interesa koji nas tera da se štitimo.  Kada prerastemo takve potrebe javlja se prekretnica. Kada se nađemo na novom nivou evolucije dolazi do novih potreba i motivacije. Odjednom se javlja potreba za samospoznajom. Maske počinju da nas žuljaju i najzad skidamo sva ona uverenja koja nikad nisu bila naša, već smo ih usput pozajmili. Ovo nam pomaže da se suočimo sa suštinom.

Na osnovu ove nove potrebe naša najveća motivacija je transformacija. Fokus dolazi na ono iznutra, a ne na ono spolja. Razume se, naše istinsko vrednovanje dolazi, ne iz onoga što imamo spolja, već onoga što osećamo u sebi i što zaista mislimo o sebi. Kada naučimo da slušamo i osećamo sebe dolazimo do skromnosti, poverenja i prave slobode.

Život je jedino put kada se živi iz svoje biti, a ne onoga što o nama misle, gde hranimo strah i nesigurnost.

Veruj životu. Pitanje je, zašto smo ovde?

'Tražeći dobro za druge nalazimo ga za sebe.'

Kako bismo našli svoje mesto u svetu polazimo u potragu u nepoznato. Odjednom osećamo potrebu za nesebičnošću i usmeravamo postojanje na opšte dobro. Ovde se javlja prava motivacija koja nas pokreće. Mi više ne tražimo posao i profesionalnu karijeru. Već tražimo da se uskladimo sa misijom koja prevazilazi nas same.

Kada sredimo emocije i potrebe, više nas ne motivišu nedostaci nečega već obilje. To nas inspiriše da uđemo u živote drugih sa misijom da volimo i da budemo na usluzi. Svakom biću. Tako shvatamo da se ne radi o tome da budemo nekom bitni, već šta se dešava kroz nas. Samo onda volimo ono što radimo i radimo ono što volimo. U ovoj poslednjoj etapi evolucije dolazi do ujedinjenja. Ne samo da poštujemo druge ljude, već na ovom nivou razvijamo poštovanje prema prirodi i svim bićima. Kroz ovo stanje svesti ostavljamo iza sebe koristan trag, pun ljubavi i održiv. Tačnije, ostavljamo trag vredan svakog življenja.

Veština skromnosti

Ponosni, ponekad arogantni i 'mudri' po prirodi, skloni smo da pomislimo kako je naš način gledanja na život, jedini ispravan. Maske nekog modernog života nastoje da nas prevare i otežaju nam da nastavimo da rastemo.

Većina živi u uverenju da je njihov način života, jedini ispravan. Onaj ko se usudi drugačije da gleda na stvari, smrtno je pogrešio. Ustvari, skloni smo da se družimo samo sa onima koji stvari vide poput nas, 'kao sav normalan svet'. Ali pitate li se odakle nam dolaze naše vizije života? Možemo li ih sa sigurnošću zvati, naše? Da li smo ih baš mi, slobodnom voljom izabrali?

Od dana kada su nas doneli na svet, naučeni, ili uslovljeni smo da se ponašamo u skladu sa uverenjima okruženja i porodice. Da li ste vi izabrali jezik kojim govorite? A šta je sa timom za koji navijate? U zavisnosti od zemlje u kojoj smo se rodili i rasli, formirali smo određen ukus za kulturu, politiku, religiju, pa čak i određen stil i posao kao ljude koji nas okružuju. Kako bi izgledao život da smo se rodili u nekom selu u Indiji, na primer?
Drugačije, zar ne?

Zašto se onda držimo toliko identiteta koji smo pozajmili? Zašto ne preispitamo naša uverenja kako doživljavamo život? Kako se to ignorisanje odražava na naš život?

Da odgovorite, dovoljno je da pogledate oko sebe, društvo u kojem živimo. Vidite li srećne ljude dok stojite usred saobraćajne gužve? Da li se spokojni ljudi pojavljuju svaki dan u novinama i na televiziji? Vidimo li ljubav i razumevanje na poslu? Neznanje je klica nesreće. To je korov iz koga nastaju svi naši sukobi i nemiri. Ne postoji ni jedno biće koje želi ili bira da živi u patnji. Ljudi više od svega žele da žive srećni, ali nemaju pojma kako. Nekako je lakše obmanjivati sebe nego se pokrenuti i priznati da je vreme da preispitamo verovanja i da počnemo da se menjamo, ma koliko to bolno bilo.

Mnogi su izgubili umetnost življenja. Dugi niz godina nas ubeđuju da radimo stvari koje ne volimo da bismo mogli da priuštimo stvari koje nam ne trebaju i zadivili one do kojih nam nije stalo. Ako vam je život besmislen, suočite se sa njim. Dosta smo se zavaravali. Ako se osećamo prazni, budimo iskreni. Prestanimo da izbegavamo ono što je tu. Obmanjivati sebe je lako, ali to je nedostatak iskrenosti. A iskrenost nam je više nego ikad potrebna kako bismo prepoznali u kakvom stanju je naš život. Osim ako sami sebi ne priznamo da problem postoji, nemoguće je da ćemo ga ikada rešiti. Jedino što može da nam pođe za rukom je da stvorimo bezbroj-novih.

Iskrenost je bolna, na prvi pogled. Isto koliko vas boli može i da vas oslobodi. Ona nam omogućava da se suočimo sa istinom na putu saznanja ko smo i kako se odnosimo prema našem unutrašnjem svetu. Tako počinje pravi put koji vodi u blagostanje i prestanak nošenja maski kako bismo zadovoljili druge i bili prihvaćeni.

Zauzvrat, iskrenost je potrebna da otkrijemo šta se to krije pod tepihom naših unutrašnjih borbi. Potrbna je snaga da bismo ispitali laži koje su deo naših života. U meri u kojoj iskrenost postane deo našeg bića osetićemo ogromno olakšanje, jer nećemo više morati da se pretvaramo da smo ono što nismo.

Bez obzira koliko patili, teško nam je da shvatimo da smo pogrešili. Koga vidite u ogledalu? Nisu nam nepoznati sistemi kojima se branimo samo da ne pobegnemo iz zone u kojoj smo sigurni. U toj 'mirnoj luci' nalazi se sve ono čime zavaravamo sebe i čime se branimo da nam ne fali ništa što bi mogli naučiti. Na taj način samo pothranjujemo lažno stvoreni identitet.


Isto to radimo i sa ponosom, koji nas čini da se osećamo nadmoćno kad se poredimo sa nekim, otkrivajući kompleks inferiornosti. Tu se javlja potreba da budemo uvek u pravu.
Da, glavni uzrok sukoba sa ostatkom sveta je naš ponos. Uglavnom zato što ne priznajemo sopstvene greške, tačnije ni ne zastanemo da porazmislimo, zašto tako mislimo? To je glavni uzrok nedostatka skromnosti.
Skromnost znači prihvatiti svoje nedostatke, slabosti i ograničenja. Ona nam dozvoljava da preispitamo sve što smo do sada uzimali zdravo za gotovo.

'Skromnost nam dozvoljava da utišamo sebe, dozvoljavajući da čujemo i druge.'

Paradoks skromnosti je da kada se o njoj govori i kada se ističe, ona sigurno nestaje. Uhvatite nekad sebe pa i druge da kažu, 'moje skromno mišljenje'. To nije ništa drugo do maskiran ponos. O pravim vrednostima poput ove se ne priča već se pokazuje. U slučaju da zaista postoji, drugi će primetiti a ne mi sami. Biti jednostavan je spoznati našu pravu suštinu, daleko od ega. I kada uđemo tu, ispod površine shvatamo da mi nismo ono što mislimo, kažemo ili čak radimo. Ni takođe nismo ono što imamo niti šta smo stvorili. To je tajna, koju znaju samo skromni i mudri ljudi.

U onoj meri u kojoj smo skromni, spremni smo da priznamo greške, da naučimo iz njih i krenemo dalje. Odjednom shvatiš da nema potrebe da svi znaju tvoje mišljenje i još manje da budeš u pravu. Samo zahvaljujući ovom daru, možemo da preispitamo svoja uverenja i saslušamo nešto čak i kada se protivi onome za šta mislimo da je dobro. Tako postajemo radoznali za život, spremni da istražujemo nove forme postojanja i razumevanja života, umesto da bežimo od njega. Sve dok tražimo, svetlo obasjava naše neznanje koje polako iščezava i otvara put ka mudrosti.

Živeti slobodno

Čini se da neretko se ponašamo na predvidljiv način, pa je biti svoj u takvim uslovima jednako revoluciji.

Skoro sam čula interesantnu priču o starom psihologu, koji je istraživao fenomen ljudske praznine i besmisla. Drugima je želeo da izgleda ozbiljan, a zapravo je bio tužan i zbunjen. Naime, nije shvatao zašto je u društvu važilo pravilo da su uspešni samo oni koji postignu materijalno bogatstvo, iako u svom srcu i dalje osećaju prazninu.
Jednog jutra posetio je omiljeni kafić i poručio čaj. Konobarica, držeći u ruci dve različite kasice čaja, upita: "Kakav čaj želite? Prirodan ili normalan?"
Izabrao je prirodan čaj, otpio gutljaj i najednom dobio odgovor na pitanje koje ga je decenijama kopkalo. Oduševljen, otišao je do konobarice i u znak zahvalnosti poljubio ju je. Tog časa je uzviknuo: "U ovom društvu, normalno nema nikakve veze sa prirodnim." Potom je izašao sa osmehom preko lica. Shvatio je suštinu.

Današnje društvo je poput pozorišta. Naučeni smo kako da se ponašamo i nismo slobodni. Čini se da ne damo šansu  onome što jesmo, već, svako nosi svoju masku i ponaša se tako da se drugima dopadne. Da, život sa maskom je udoban neko vreme, a navika je čudo. Medjutim kad - tad dođe vreme da se plati visoka cena za to: zaboravljanje naše suštine.  Ponekad od tolikog nošenja maske zaboravimo ko smo bili nekada.

Istina. Neki sociolozi smatraju da je društvo napredovalo jer čovek razmišlja. Verovatno. Pitanje je da li smo spremni da se odreknemo onoga što je naučeno, promišljeno i rečeno. Kada ćemo početi da osećamo? Već, u zreloj dobi postajemo nesvesne žrtve "normalnosti". Ovu bolest prepoznao je Erih From, smatrajući da pristajanje na ono šta većina smatra normalnim, je odustajanje od sopstvenog pronalaženja značenja i smisla unutar sebe.

"Reci mi čime se hvališ i rećiću ti šta ti nedostaje"

Nekad nam je prioritet kako nas vide drugi, umesto ko smo zaista. Obratite pažnju šta odgovorite kada vas upitaju kako ste.Većina mehanicki odgovara- hvala dobro. Posle toga, započinjemo banalno ćaskanje makar i o vremenu, samo da ne razmišljamo kako smo,zaista. Moglo bi se reći da  izmišljamo teme i reči kako bi pobegli od nezgodne tišine.

U ovom kontekstu, neki dobro skrivaju svoje patnje i frustracije, maskirajući se pokušavaju da zavedu druge.
Paradoks je, da što se više trudili da impresioniramo i da se pretvaramo, na površinu isplivaju nesigurnosti i kompleksi. Kad bolje razmisliš, sujeta nije ništa drugo do maska sa kojom želimo da prikrijemo strah od neuspeha i praznine. Razmislite dobro. Šta je to ugled? Šta je prestiž? Šta je status? Kakvim je to ljudima neophodno? Na kraju dana, ostaju samo etikete da zamaskiraju praznoću koju osetimo, kada ne cenimo ono što jesmo.

Šta je to bitno, mišljenje drugih? Ko su to, ti, drugi? Ljudi koji nas okružuju su samo naše ogledalo. U svakome od njih vidimo svoju sliku. Zato nam drugi ne mogu dati, ali ni oduzeti baš ništa. Oni su samo ogledala koja su tu da nam pokažu šta imamo i šta nam nedostaje. Šta to ne možemo da podnesemo kod sebe, ne možemo ni kod ostalih. Kada sudimo, sudimo samo sebi. Drugi te ne vide kakav si, vec te vide onako kakvi su oni. Jedna lepa recenica kaže, "Ne vidimo svet onako kakav je,  vec kakvi smo mi sami."
Mišljenje drugih ima važnost, ako mu mi damo važnost.

"Istina koja nas oslobađa je ona koju najmanje želimo da čujemo."

Da li ste čuli priču o lavu koji je živeo u verovanju da je ovca? Lav je rastao sa ovcicama i bio je nesrećan, jer umesto nežnog meketanja uspevao je samo da zaurla..Hranio se travom i bio je strašno gladan. Jednog dana stado lavova došlo je da lovi. Sve ovce su pobegle, jedino je lav ostao.
- "Nemojte me pojesti, ja sam nemoćna ovčica", zapomagao je lav.
- "Ovca, ma sta kazeš", izustio je jedan od lavova i poveo ga do reke da se dobro pogleda. Prvi put lav je video sebe onako kakav je zaista. Zaplakao je od sreće i ispustio krik, kakav samo lavovi znaju. Shvatio je ko je zaista. Nikada više nije bio tužan. Svako svome jatu leti.

"Ne dozvoli da buka uguši tvoj unutrašnji glas. On zna za ono šta želiš da budeš."

Bez obzira ko smo, kakve odluke donosimo i kako se ponašamo, u našim životima biće oni koji nas poštuju, oni koji nas kritikuju, kao i oni kojima je svejedno. Ako su svi naši odnosi zasnovani na igri gde vidimo samo sopstvena ogledala i sopstvenu projekciju, zašto se pretvaramo?
Počnimo da verujemo u sebe.

Da bismo stvorili zdrav odnos, sami sebi moramo postati prijatelji. Treba naučiti slušati sebe i ono što nam poručuje naša intuicija. Tek kada počnemo da poštujemo sebe, zajedno sa svim vrlinama, manama i slabostima, osetićemo se istinski prihvaćeni. Sve ostalo je višak. Komentari, buka, koju prave oni koji žele da popune neku prazninu. Važno je postati slobodan, kako bi ostao svoj. Biti slobodan je slušati unutrašnji glas koji postoji u nama. Počnimo da gulimo slojeve kojima smo uslovljeni, jer danas je, biti svoj, zaista ogromna stvar.

Vestina strpljenja

Onaj ko zeli da ubrza tempo zivota radi protiv sebe. Kljuc za promenu je spoznaja da je jedini momenat za srecu - sada.

"Zelim da se stvari dogode onda kada ja hocu." "Mrzim da gubim vreme." "Kako su ljudi spori." "Pozuri, kasnimo." "Zasto me jos uvek ne zove?" "Ne podnosim cekanje."

Sigurno ste se dobro upoznali sa nestrpljenjem. U danasnjem nacinu zivota i tempu koji se trudimo da odrzimo, tesko je odoleti nestrpljivosti. Prvo, shvatite da je beskorisno pozurivati vreme. Sta vise, pozurivanje ne menja dogadjaje niti ih ubrzava vec nas vodi u napetost. Koliko god se trudili da ih ubrzamo, stvari ce se uvek odvijati u svom ritmu, onako kako su se oduvek odvijale. I ne samo to. Nestrpljenje je opasno po zdravlje. Svaki put kad smo nestrpljivi, jednako je stetno kao i uneti otrov u telo. Da, zivimo u drustvu u kome se hvali brzina, medjutim spasiti se sindroma  "sada i odmah" je moguce. Svodi se na promenu stava.

"Svi zelimo da budemo srecni. Cak i kada svesno radimo protiv srece."

Zamislite da se za volanom automobila i da se lagano vozite jednom trakom. Odjednom ispred zastaje automobil  i shvatate da je formirana kolona. Ne vidite sta se desava i zakljucujete da vreme prolazi ali vi stojite u mestu. Pocinjete da gubite strpljenje. Ubrzo shvatate da neko istovaruje kamion i da ce to potrajati. Umorni od cekanja i buke u saobracaju vi, kao i ostali pocinjete da trubite besno.
Nakon nekog vremena, kolona se pokrece ali ste i dalje uznemireni. Necete biti svesni, ali negativne emocije ce vas pratiti tokom ostatka dana. Da li je vredelo? Da li se kolona zbog toga ubrzala? Da li mislite da je vozac ispred vas imao nameru da bas vama ugrozi dan? Pravi je paradoks da nestrpljenje povredjuje samo one koji su nestrpljivi.

"Ono sto stvara stres je zelja da se bude tamo, kada ste ovde. Biti u sadasnjosti kada zelite da ste u buducnosti."

Zasto smo nestrpljivi? Sta to toliko bolje cekamo od onoga sto nam se dogadja?  Nestrpljenje nastaje kada nesvesno zivimo. Ono je posledica, rezultat koji nam pokazuje da stav koji zauzimamo pod  odredjenim okolnostima je pogresan.

Prica o voznji se moze prepoznati i u drugoj prilici, jer nasa neprijatna osecanja nas stavljaju u "zacaran krug." Osecanje koje nas provocira je da nesto ne zavisi od nas, jer mi ne mozemo da uticemo da dogadjaje i na vozaca da ubrza. Taj osecaj nemoci nad situacijom, nas tera na bes, plac i stres.
Zaista, svaki vozac ima pravo da uspori, cak i ako ce nas to na kratko ugroziti.
Zasto nam je toliko tesko prihvatiti ono sto se desava?

Ziveti budan

"Ako ne pronadjes zadovoljstvo u sebi, uzalud je trazis u drugima."

Odgovor je jednostavan. Svaki put kada smo nestrpljivi, priredjujemo sebi neprijatnost, jer verujemo  kako sreca nije u momentu u kome zvimo, vec u nekom drugom koji ce tek da dodje. Zelimo da se sve resi odmah i u nasu korist kako bismo bili u situaciji prijatnijoj od vec postojece.

U ovom laznom uverenju krije se jos jedna neprijatna istina, za koju treba hrabrosti priznati je. Nestrpljenje je pokazatelj da nismo zadovoljni sami sa sobom. Jer ako zaista jesmo ne bismo pozurivali, ljude ideje i saobracaj.

Kada izgradimo zadovoljstvo sa onim sto jesmo, mozemo se dalje baviti spoljnim okolnostima i zauzeti najpovoljniji stav i ponasanje u svakom trenutku. Shvatamo da iako ne mozemo promeniti ono sto nam se dogadja mozemo promeniti nas stav. U slucaju saobracajne guzve umesto besa, mozemo udahnuti duboko, pustiti radio i zapevati i raditi druge stvari, a to priznacete zavisi samo od nas.

Sebe bi trebali postedeli nestrpljenja, nepozvanog gosta koji dodje i ostane na neodredjeno vreme. Kako bi zauzeli povoljniji stav, vazno je da se setimo kako sve u zivotu zahteva vreme i svoj proces.

Zivot ima svoj ritam

" Covek kada uzme da izucava nesto, pokvari sve u zurbi da sto pre nauci."

Treba shvatiti da je sve sto radimo deo naseg postojanja i ima svoju svrhu, tako da oprostiti se sa nestrpljivoscu, znaci biti zadovoljan sa sadasnjoscu, tamo gde smo. U stvari, nemoguce je pronaci srecu na bilo kom mestu osim, sada i ovde.

Mi ljudi smo skloni zajednickom fenomenu, da uvek zaboravljamo ono jednostavno i postajemo zrtve sopstvenog nemara. Proslost je secanje, a buducnost samo mastanje. Sada, je jedina stvar koja postoji, prostor i vreme gde mozemo da se povezemo sa nasim unutrasnjim bicem. Mozda ne izgleda na prvi pogled, ali sada, je bas sve u redu. Sada, je sve na svom mestu i kako treba da bude. Jedini problem je da nas um ne prihvata uvek ono sto se desava, pa pokusava da se izmesti negde drugde i daje moc necemu sto ne zavisi od nas samih.

Sledeci put kad vas uhvati napad nestrpljenja, zapitajte se, sta to ne prihvatate? Sta to fali ovom trenutku? Sta to nas sprecava da srecu pronadjemo sada i ovde? Gde zurimo?

Kada sebi odgovorite na ova pitanja, shvaticete da je projekcija buducnosti ili proslosti  samo opomena da nismo u miru sa sobom u sadasnjosti.
Zaista,ucimo se pravoj vestini onda kada shvatimo da je pravo mesto samo ovde, a pravo vreme samo sada.

Sta znaci voleti sebe

Cula sam pricu o tome kako su nekada svi ljudi bili bogovi.
Medjutim, zloupotrebljavajuci svoje privilegije zivot je morao da se promeni, kako bi ljudi sazerli.
Savet mudraca je odlucio da se bozansko, koje je nekada pripadalo ljudima, sakrije ispod Zemlje, u Okean, Mesec. Posmislili su, hajde da vidimo dokle ide tvrdoglavost i glupost coveka, koji ce istrazivati i koristiti svo bogatstvo kako bi osvojio prostor i na kraju pronasao skroviste. Svi su se slozili kako ne postoji mesto gde covek nece krociti da pronadje ponovo bozansko koje mu je oduzeto. Ubrzo neko se dosetio da se bozansko sakrije u covekovovom srcu, jer tu ce se retko ko dosetiti da ga trazi. I od tada pravo bogatstvo lezi skriveno duboko u covekovom srcu i samo tu ga mozemo naci.

Mnogi  jos uvek nisu otkrili pravo bogatstvo za kojim ceo zivot tragamo. Zivimo odvojeni od nasih srca u potrazi za necim sto bi nas ucinilo srecnim. Postoje ljudi koji ne mogu da podnesu da budu sami, u tisini otudjeni od svega, jer tek tada osete svoju praznu unutrasnjost.
Drustvo cini sve napore kako bi nas uverilo da je ljubav prema sebi sinonim za sebicluk i da je bolje da ocekujemo od drugih da nas vole kako bi se osecali upotpunjeni.Ono sto nismo spremni da damo sebi, trazimo od drugih i u drugima.

Mozda jos ne znate, ali ova potraga sebe u drugima unapred je osudjena na propast.  Samo i jedino nasa unutrasnja veza nam moze nedostajati u zivotu. Kad ostavimo po strani zadovoljstva, koje na cas donese neki "uspeh"ili potrosnja i zabava, ono sto trazimo da budemo srecni je u nasim srcima. Budite iskreni, koliko vremena trosite na upoznavanje sebe, vremenu da osetite unutrasnji mir i uradite nesto iz puke ljubavi?

Kao i u svakom aspektu zivota,zdravo emocionalno stanje u velikoj meri zavisi od obuke,razumevanja i posvecenosti.

"Zivot te tretira onako kako tretiras sebe."

Voleti sebe nema nikakve veze sa prolaznom modom ili kicom. To je vrlo ozbiljan zadatak. Kada govorimo o ljubavi odnosi se na misli, reci,dela i ponasanje prema sebi. Dakle, voleti sebe je sinonim za slusati sebe,postovati, prihvatiti i biti strpljivi sa sobom u bilo koje vreme i u bilo kojoj situaciji.
Prvi korak da zavolimo sebe jeste da se upoznamo sa sobom. Potrebno je da saznamo kako  funkcionisemo da bi saznali sta nam je potrebno i zasto. Mozda na prvi pogled deluje tesko, jer samospoznaja nije cilj do koga se moze doci za neko odredjeno vreme, vec jedan ceo zivotni proces.To je jedini put koji nam pomaze da zagospodarimo umom i prihvatimo sopstvene strahove, komplekse i frustracije.

"Svetlost je prejaka za one koji zele da zive u tami."

Koliko god zeleli da verujemo da smo dobri, uglavnom smo  rukovodjeni nasim verovanjima, motivima, zeljama i sebicnim ponasanjem, ali ne zelimo to da priznamo. Tesko nam pada kritika drugih a posebno samosvest. Kad neko istakne nase slabosti ili kada ih sami uocimo, imamo tendenciju da se branimo. Iz ovoga dolaze nase detinjaste reakcije, a emocionalna zrelost se pojavi tek kada prihvatimo i shvatimo da kao i svi i mi  imamo "tamnu stranu". Gotovo u isto vreme kada poradimo na sebi, menja se i nas odnos sa drugima. Postajemo zreliji, sa vise razumevanja i svet postaje lakse mesto za zivot. Kako rece neko mudar, promena sveta je zapravo promena svesti.

Pravo bogatstvo 

Voleti sebe takodje znaci izleciti rane koje su nastale u konfliktima sa sobom. Toliko smo usavrsili  izbegavanje bola da nam je lakse da idemo kroz zivot noseci masku. Ponekad se toliko naviknemo na istu i zacas zaboravimo ko smo bili pre maske. Dosta je slojeva kojih moramo da se resimo pre nego vratimo se svojoj pravoj esenciji.

Nije tako lako izvodljivo, ali tisina moze pomoci. U tisini covek najbolje dozvoli istini da izadje iz njega. Zato su sva sveta mesta-u tisini. Da li mozete da podnesete da neko vreme budete sami, bez ometanja,primecujuci sve oscaje koji nam naviru, cak i ako su neprijatni?
Ako postoji neka nelagodnost, poznatija kao "dosada",  tacan je signal koliko ste se udaljili od svog srca. Umesto da izbegavate ovaj kontakt, potrebno je skupiti hrabrosti, a kada se svesno usmerimo na problem mozemo i pronaci njegovo pravo resenje.

"Kada naucite da volite sebe, prestajete da pronalazite razloge za borbu i sukob sa okolinom i zivotom."

Jednom kada pocnemo da se bavimo sobom, na red dolazi odgovornost. A to je ono gde nasa ljudska priroda trazi precice i olaksice. Kao na primer, odgovornost za svoje telo i kako se hranimo. Zdrava mera izmedju aktivnosti i odmora je neophodna svakoga dana. Dobar izbor sa kim se druzimo, sa kim poslujemo i sa kim smo u vezi nam je preko potreban kako bismo postovali sebe. Kada se pretvorimo u roba svojih navika, pristajemo na kopromise koji nakon vremena dodju po svoje. Najjasniji znak da negujemo ljubav prema sebi je povratak vitalne energije, koja poboljsava nase fizicko i emocionalno zdravlje. Vitalna energija je ona kada osetite da niste umorni i istoseni vec obrnuto.

Tek kada vodimo uravnotezen nacin zivota mozemo da se posvetiti najvecem izazovu: uspostaviti kontrolu nad sopstvenim umom.
Tada razvijamo nase samopostovanje. Pravi pocetak je kada konacno shvatimo da ne tezimo trazenju sebe u drugima vec prihvatimo i zavolimo ono sto jesmo. Kada postanemo vlasnici sopstevnih misli tada samo mi upravljamo nasom sudbinom. To je ponovo pronalazenje bogatstva sa pocetka price, za kojim tragamo citavog zivota..

"Zaista posedujemo samo ono sto se ne moze izgubiti u velikom brodolomu."

Negde sam cula dobar savet: ako vam je dosadno (a i ako nije) pocnite da se bavite sobom. Nije lako ali vredi svakog truda.

Srecno!