Živeti slobodno

Čini se da neretko se ponašamo na predvidljiv način, pa je biti svoj u takvim uslovima jednako revoluciji.

Skoro sam čula interesantnu priču o starom psihologu, koji je istraživao fenomen ljudske praznine i besmisla. Drugima je želeo da izgleda ozbiljan, a zapravo je bio tužan i zbunjen. Naime, nije shvatao zašto je u društvu važilo pravilo da su uspešni samo oni koji postignu materijalno bogatstvo, iako u svom srcu i dalje osećaju prazninu.
Jednog jutra posetio je omiljeni kafić i poručio čaj. Konobarica, držeći u ruci dve različite kasice čaja, upita: "Kakav čaj želite? Prirodan ili normalan?"
Izabrao je prirodan čaj, otpio gutljaj i najednom dobio odgovor na pitanje koje ga je decenijama kopkalo. Oduševljen, otišao je do konobarice i u znak zahvalnosti poljubio ju je. Tog časa je uzviknuo: "U ovom društvu, normalno nema nikakve veze sa prirodnim." Potom je izašao sa osmehom preko lica. Shvatio je suštinu.

Današnje društvo je poput pozorišta. Naučeni smo kako da se ponašamo i nismo slobodni. Čini se da ne damo šansu  onome što jesmo, već, svako nosi svoju masku i ponaša se tako da se drugima dopadne. Da, život sa maskom je udoban neko vreme, a navika je čudo. Medjutim kad - tad dođe vreme da se plati visoka cena za to: zaboravljanje naše suštine.  Ponekad od tolikog nošenja maske zaboravimo ko smo bili nekada.

Istina. Neki sociolozi smatraju da je društvo napredovalo jer čovek razmišlja. Verovatno. Pitanje je da li smo spremni da se odreknemo onoga što je naučeno, promišljeno i rečeno. Kada ćemo početi da osećamo? Već, u zreloj dobi postajemo nesvesne žrtve "normalnosti". Ovu bolest prepoznao je Erih From, smatrajući da pristajanje na ono šta većina smatra normalnim, je odustajanje od sopstvenog pronalaženja značenja i smisla unutar sebe.

"Reci mi čime se hvališ i rećiću ti šta ti nedostaje"

Nekad nam je prioritet kako nas vide drugi, umesto ko smo zaista. Obratite pažnju šta odgovorite kada vas upitaju kako ste.Većina mehanicki odgovara- hvala dobro. Posle toga, započinjemo banalno ćaskanje makar i o vremenu, samo da ne razmišljamo kako smo,zaista. Moglo bi se reći da  izmišljamo teme i reči kako bi pobegli od nezgodne tišine.

U ovom kontekstu, neki dobro skrivaju svoje patnje i frustracije, maskirajući se pokušavaju da zavedu druge.
Paradoks je, da što se više trudili da impresioniramo i da se pretvaramo, na površinu isplivaju nesigurnosti i kompleksi. Kad bolje razmisliš, sujeta nije ništa drugo do maska sa kojom želimo da prikrijemo strah od neuspeha i praznine. Razmislite dobro. Šta je to ugled? Šta je prestiž? Šta je status? Kakvim je to ljudima neophodno? Na kraju dana, ostaju samo etikete da zamaskiraju praznoću koju osetimo, kada ne cenimo ono što jesmo.

Šta je to bitno, mišljenje drugih? Ko su to, ti, drugi? Ljudi koji nas okružuju su samo naše ogledalo. U svakome od njih vidimo svoju sliku. Zato nam drugi ne mogu dati, ali ni oduzeti baš ništa. Oni su samo ogledala koja su tu da nam pokažu šta imamo i šta nam nedostaje. Šta to ne možemo da podnesemo kod sebe, ne možemo ni kod ostalih. Kada sudimo, sudimo samo sebi. Drugi te ne vide kakav si, vec te vide onako kakvi su oni. Jedna lepa recenica kaže, "Ne vidimo svet onako kakav je,  vec kakvi smo mi sami."
Mišljenje drugih ima važnost, ako mu mi damo važnost.

"Istina koja nas oslobađa je ona koju najmanje želimo da čujemo."

Da li ste čuli priču o lavu koji je živeo u verovanju da je ovca? Lav je rastao sa ovcicama i bio je nesrećan, jer umesto nežnog meketanja uspevao je samo da zaurla..Hranio se travom i bio je strašno gladan. Jednog dana stado lavova došlo je da lovi. Sve ovce su pobegle, jedino je lav ostao.
- "Nemojte me pojesti, ja sam nemoćna ovčica", zapomagao je lav.
- "Ovca, ma sta kazeš", izustio je jedan od lavova i poveo ga do reke da se dobro pogleda. Prvi put lav je video sebe onako kakav je zaista. Zaplakao je od sreće i ispustio krik, kakav samo lavovi znaju. Shvatio je ko je zaista. Nikada više nije bio tužan. Svako svome jatu leti.

"Ne dozvoli da buka uguši tvoj unutrašnji glas. On zna za ono šta želiš da budeš."

Bez obzira ko smo, kakve odluke donosimo i kako se ponašamo, u našim životima biće oni koji nas poštuju, oni koji nas kritikuju, kao i oni kojima je svejedno. Ako su svi naši odnosi zasnovani na igri gde vidimo samo sopstvena ogledala i sopstvenu projekciju, zašto se pretvaramo?
Počnimo da verujemo u sebe.

Da bismo stvorili zdrav odnos, sami sebi moramo postati prijatelji. Treba naučiti slušati sebe i ono što nam poručuje naša intuicija. Tek kada počnemo da poštujemo sebe, zajedno sa svim vrlinama, manama i slabostima, osetićemo se istinski prihvaćeni. Sve ostalo je višak. Komentari, buka, koju prave oni koji žele da popune neku prazninu. Važno je postati slobodan, kako bi ostao svoj. Biti slobodan je slušati unutrašnji glas koji postoji u nama. Počnimo da gulimo slojeve kojima smo uslovljeni, jer danas je, biti svoj, zaista ogromna stvar.

Vestina strpljenja

Onaj ko zeli da ubrza tempo zivota radi protiv sebe. Kljuc za promenu je spoznaja da je jedini momenat za srecu - sada.

"Zelim da se stvari dogode onda kada ja hocu." "Mrzim da gubim vreme." "Kako su ljudi spori." "Pozuri, kasnimo." "Zasto me jos uvek ne zove?" "Ne podnosim cekanje."

Sigurno ste se dobro upoznali sa nestrpljenjem. U danasnjem nacinu zivota i tempu koji se trudimo da odrzimo, tesko je odoleti nestrpljivosti. Prvo, shvatite da je beskorisno pozurivati vreme. Sta vise, pozurivanje ne menja dogadjaje niti ih ubrzava vec nas vodi u napetost. Koliko god se trudili da ih ubrzamo, stvari ce se uvek odvijati u svom ritmu, onako kako su se oduvek odvijale. I ne samo to. Nestrpljenje je opasno po zdravlje. Svaki put kad smo nestrpljivi, jednako je stetno kao i uneti otrov u telo. Da, zivimo u drustvu u kome se hvali brzina, medjutim spasiti se sindroma  "sada i odmah" je moguce. Svodi se na promenu stava.

"Svi zelimo da budemo srecni. Cak i kada svesno radimo protiv srece."

Zamislite da se za volanom automobila i da se lagano vozite jednom trakom. Odjednom ispred zastaje automobil  i shvatate da je formirana kolona. Ne vidite sta se desava i zakljucujete da vreme prolazi ali vi stojite u mestu. Pocinjete da gubite strpljenje. Ubrzo shvatate da neko istovaruje kamion i da ce to potrajati. Umorni od cekanja i buke u saobracaju vi, kao i ostali pocinjete da trubite besno.
Nakon nekog vremena, kolona se pokrece ali ste i dalje uznemireni. Necete biti svesni, ali negativne emocije ce vas pratiti tokom ostatka dana. Da li je vredelo? Da li se kolona zbog toga ubrzala? Da li mislite da je vozac ispred vas imao nameru da bas vama ugrozi dan? Pravi je paradoks da nestrpljenje povredjuje samo one koji su nestrpljivi.

"Ono sto stvara stres je zelja da se bude tamo, kada ste ovde. Biti u sadasnjosti kada zelite da ste u buducnosti."

Zasto smo nestrpljivi? Sta to toliko bolje cekamo od onoga sto nam se dogadja?  Nestrpljenje nastaje kada nesvesno zivimo. Ono je posledica, rezultat koji nam pokazuje da stav koji zauzimamo pod  odredjenim okolnostima je pogresan.

Prica o voznji se moze prepoznati i u drugoj prilici, jer nasa neprijatna osecanja nas stavljaju u "zacaran krug." Osecanje koje nas provocira je da nesto ne zavisi od nas, jer mi ne mozemo da uticemo da dogadjaje i na vozaca da ubrza. Taj osecaj nemoci nad situacijom, nas tera na bes, plac i stres.
Zaista, svaki vozac ima pravo da uspori, cak i ako ce nas to na kratko ugroziti.
Zasto nam je toliko tesko prihvatiti ono sto se desava?

Ziveti budan

"Ako ne pronadjes zadovoljstvo u sebi, uzalud je trazis u drugima."

Odgovor je jednostavan. Svaki put kada smo nestrpljivi, priredjujemo sebi neprijatnost, jer verujemo  kako sreca nije u momentu u kome zvimo, vec u nekom drugom koji ce tek da dodje. Zelimo da se sve resi odmah i u nasu korist kako bismo bili u situaciji prijatnijoj od vec postojece.

U ovom laznom uverenju krije se jos jedna neprijatna istina, za koju treba hrabrosti priznati je. Nestrpljenje je pokazatelj da nismo zadovoljni sami sa sobom. Jer ako zaista jesmo ne bismo pozurivali, ljude ideje i saobracaj.

Kada izgradimo zadovoljstvo sa onim sto jesmo, mozemo se dalje baviti spoljnim okolnostima i zauzeti najpovoljniji stav i ponasanje u svakom trenutku. Shvatamo da iako ne mozemo promeniti ono sto nam se dogadja mozemo promeniti nas stav. U slucaju saobracajne guzve umesto besa, mozemo udahnuti duboko, pustiti radio i zapevati i raditi druge stvari, a to priznacete zavisi samo od nas.

Sebe bi trebali postedeli nestrpljenja, nepozvanog gosta koji dodje i ostane na neodredjeno vreme. Kako bi zauzeli povoljniji stav, vazno je da se setimo kako sve u zivotu zahteva vreme i svoj proces.

Zivot ima svoj ritam

" Covek kada uzme da izucava nesto, pokvari sve u zurbi da sto pre nauci."

Treba shvatiti da je sve sto radimo deo naseg postojanja i ima svoju svrhu, tako da oprostiti se sa nestrpljivoscu, znaci biti zadovoljan sa sadasnjoscu, tamo gde smo. U stvari, nemoguce je pronaci srecu na bilo kom mestu osim, sada i ovde.

Mi ljudi smo skloni zajednickom fenomenu, da uvek zaboravljamo ono jednostavno i postajemo zrtve sopstvenog nemara. Proslost je secanje, a buducnost samo mastanje. Sada, je jedina stvar koja postoji, prostor i vreme gde mozemo da se povezemo sa nasim unutrasnjim bicem. Mozda ne izgleda na prvi pogled, ali sada, je bas sve u redu. Sada, je sve na svom mestu i kako treba da bude. Jedini problem je da nas um ne prihvata uvek ono sto se desava, pa pokusava da se izmesti negde drugde i daje moc necemu sto ne zavisi od nas samih.

Sledeci put kad vas uhvati napad nestrpljenja, zapitajte se, sta to ne prihvatate? Sta to fali ovom trenutku? Sta to nas sprecava da srecu pronadjemo sada i ovde? Gde zurimo?

Kada sebi odgovorite na ova pitanja, shvaticete da je projekcija buducnosti ili proslosti  samo opomena da nismo u miru sa sobom u sadasnjosti.
Zaista,ucimo se pravoj vestini onda kada shvatimo da je pravo mesto samo ovde, a pravo vreme samo sada.

Sta znaci voleti sebe

Cula sam pricu o tome kako su nekada svi ljudi bili bogovi.
Medjutim, zloupotrebljavajuci svoje privilegije zivot je morao da se promeni, kako bi ljudi sazerli.
Savet mudraca je odlucio da se bozansko, koje je nekada pripadalo ljudima, sakrije ispod Zemlje, u Okean, Mesec. Posmislili su, hajde da vidimo dokle ide tvrdoglavost i glupost coveka, koji ce istrazivati i koristiti svo bogatstvo kako bi osvojio prostor i na kraju pronasao skroviste. Svi su se slozili kako ne postoji mesto gde covek nece krociti da pronadje ponovo bozansko koje mu je oduzeto. Ubrzo neko se dosetio da se bozansko sakrije u covekovovom srcu, jer tu ce se retko ko dosetiti da ga trazi. I od tada pravo bogatstvo lezi skriveno duboko u covekovom srcu i samo tu ga mozemo naci.

Mnogi  jos uvek nisu otkrili pravo bogatstvo za kojim ceo zivot tragamo. Zivimo odvojeni od nasih srca u potrazi za necim sto bi nas ucinilo srecnim. Postoje ljudi koji ne mogu da podnesu da budu sami, u tisini otudjeni od svega, jer tek tada osete svoju praznu unutrasnjost.
Drustvo cini sve napore kako bi nas uverilo da je ljubav prema sebi sinonim za sebicluk i da je bolje da ocekujemo od drugih da nas vole kako bi se osecali upotpunjeni.Ono sto nismo spremni da damo sebi, trazimo od drugih i u drugima.

Mozda jos ne znate, ali ova potraga sebe u drugima unapred je osudjena na propast.  Samo i jedino nasa unutrasnja veza nam moze nedostajati u zivotu. Kad ostavimo po strani zadovoljstva, koje na cas donese neki "uspeh"ili potrosnja i zabava, ono sto trazimo da budemo srecni je u nasim srcima. Budite iskreni, koliko vremena trosite na upoznavanje sebe, vremenu da osetite unutrasnji mir i uradite nesto iz puke ljubavi?

Kao i u svakom aspektu zivota,zdravo emocionalno stanje u velikoj meri zavisi od obuke,razumevanja i posvecenosti.

"Zivot te tretira onako kako tretiras sebe."

Voleti sebe nema nikakve veze sa prolaznom modom ili kicom. To je vrlo ozbiljan zadatak. Kada govorimo o ljubavi odnosi se na misli, reci,dela i ponasanje prema sebi. Dakle, voleti sebe je sinonim za slusati sebe,postovati, prihvatiti i biti strpljivi sa sobom u bilo koje vreme i u bilo kojoj situaciji.
Prvi korak da zavolimo sebe jeste da se upoznamo sa sobom. Potrebno je da saznamo kako  funkcionisemo da bi saznali sta nam je potrebno i zasto. Mozda na prvi pogled deluje tesko, jer samospoznaja nije cilj do koga se moze doci za neko odredjeno vreme, vec jedan ceo zivotni proces.To je jedini put koji nam pomaze da zagospodarimo umom i prihvatimo sopstvene strahove, komplekse i frustracije.

"Svetlost je prejaka za one koji zele da zive u tami."

Koliko god zeleli da verujemo da smo dobri, uglavnom smo  rukovodjeni nasim verovanjima, motivima, zeljama i sebicnim ponasanjem, ali ne zelimo to da priznamo. Tesko nam pada kritika drugih a posebno samosvest. Kad neko istakne nase slabosti ili kada ih sami uocimo, imamo tendenciju da se branimo. Iz ovoga dolaze nase detinjaste reakcije, a emocionalna zrelost se pojavi tek kada prihvatimo i shvatimo da kao i svi i mi  imamo "tamnu stranu". Gotovo u isto vreme kada poradimo na sebi, menja se i nas odnos sa drugima. Postajemo zreliji, sa vise razumevanja i svet postaje lakse mesto za zivot. Kako rece neko mudar, promena sveta je zapravo promena svesti.

Pravo bogatstvo 

Voleti sebe takodje znaci izleciti rane koje su nastale u konfliktima sa sobom. Toliko smo usavrsili  izbegavanje bola da nam je lakse da idemo kroz zivot noseci masku. Ponekad se toliko naviknemo na istu i zacas zaboravimo ko smo bili pre maske. Dosta je slojeva kojih moramo da se resimo pre nego vratimo se svojoj pravoj esenciji.

Nije tako lako izvodljivo, ali tisina moze pomoci. U tisini covek najbolje dozvoli istini da izadje iz njega. Zato su sva sveta mesta-u tisini. Da li mozete da podnesete da neko vreme budete sami, bez ometanja,primecujuci sve oscaje koji nam naviru, cak i ako su neprijatni?
Ako postoji neka nelagodnost, poznatija kao "dosada",  tacan je signal koliko ste se udaljili od svog srca. Umesto da izbegavate ovaj kontakt, potrebno je skupiti hrabrosti, a kada se svesno usmerimo na problem mozemo i pronaci njegovo pravo resenje.

"Kada naucite da volite sebe, prestajete da pronalazite razloge za borbu i sukob sa okolinom i zivotom."

Jednom kada pocnemo da se bavimo sobom, na red dolazi odgovornost. A to je ono gde nasa ljudska priroda trazi precice i olaksice. Kao na primer, odgovornost za svoje telo i kako se hranimo. Zdrava mera izmedju aktivnosti i odmora je neophodna svakoga dana. Dobar izbor sa kim se druzimo, sa kim poslujemo i sa kim smo u vezi nam je preko potreban kako bismo postovali sebe. Kada se pretvorimo u roba svojih navika, pristajemo na kopromise koji nakon vremena dodju po svoje. Najjasniji znak da negujemo ljubav prema sebi je povratak vitalne energije, koja poboljsava nase fizicko i emocionalno zdravlje. Vitalna energija je ona kada osetite da niste umorni i istoseni vec obrnuto.

Tek kada vodimo uravnotezen nacin zivota mozemo da se posvetiti najvecem izazovu: uspostaviti kontrolu nad sopstvenim umom.
Tada razvijamo nase samopostovanje. Pravi pocetak je kada konacno shvatimo da ne tezimo trazenju sebe u drugima vec prihvatimo i zavolimo ono sto jesmo. Kada postanemo vlasnici sopstevnih misli tada samo mi upravljamo nasom sudbinom. To je ponovo pronalazenje bogatstva sa pocetka price, za kojim tragamo citavog zivota..

"Zaista posedujemo samo ono sto se ne moze izgubiti u velikom brodolomu."

Negde sam cula dobar savet: ako vam je dosadno (a i ako nije) pocnite da se bavite sobom. Nije lako ali vredi svakog truda.

Srecno!

Da li je slucajnost

Postoji velika polemika zasto nam se dogadja ono sto nam se dogadja. Bilo kako bilo, ne verujem da smo marionete, bilo ko od nas. Zivot nije nekakva slucajnost da bi nam se u njemu desavale stvari po principu- ako je srece. Nekad nam je tesko da se suocimo sa istinom, ali koliko posejemo toliko mozemo poznjeti. Zivot nam je dat da bismo nesto naucili.

Deo smo drustva u kome se veruje samo onome sto je vidljivo. Iz tog razloga, skloni smo da vidimo samo krajnji ishod i ishitreno zakljucimo, bez pokusaja da pronadjemo smisao, siru sliku. Tako nam se desi da poverujemo da je  nesto sto se  desilo- cista sreca ili puka slucajnost. Bez analize nasih prethodnih postupaka i odluka, kad se nadjemo u odredjenoj situaciji- zapitamo se zasto meni?! Ovakvo vidjenje stvari nas tera da prihvatimo zivot iz perspektive marionete kojom neko upravlja, a ne krojacem sopstvenog zivota.

Vecina o svetu razmislja kao nihilista. Ne veruje ni u sta. Negirajuci bilo kakvo znacenje ili svrhu ljudskim bicima,  mracan je nacin da se vodi pravi zivot. I definitivno tuzan. Ispada da zivimo samo da zadovoljimo sopstvene potrebe i iz iskljucivo licnog interesa.

Da li zaista verujete da ste ovde slucajno? Da smo dosli na ovaj svet da jedemo, pijemo i da se u medjuvremenu razonodimo? Zar ne postoji neki vazniji cilj? Nije iznenadjujuce da ako ne shvatamo nasu svrhu u zivotu ,lako preuzimamo ulogu zrtve. Ne razmisljajuci kako zivot ima vise znacenje, pojacava nasu naviku da sto pre da pobegnemo od sebe.Vidljivo je koliku paznju dajemo formi, vidljivom, impulsima..samo da ne moramo da se suocimo sa onim sto nosimo iznutra.

Sve bismo probali samo da se ne susretnemo sa najvecim strahom: strahom od praznine i od slobode. Dokle god verujemo da nasi zivoti ne zavise iskljucivo i samo od nas samih, utoliko nam je lakse da izbegnemo odgovornost. Ako ne prestanemo da verujemo da smo ovde iz puke slucajnosti mozda ostavimo put da pronadjemo odgovor na pitanje, zasto zivimo?

Znas li zasto

Pitati se zasto se to meni desava potpuno je beskorisno i vodi do uloge zrtve. Medjutim, postoji jedno inteligentnije pitanje na koje mozemo da damo odgovor. Zbog cega? Pitati se zbog cega, pomaze da sagledamo situaciju kao novu sansu da nesto naucimo. Takva percepcija za sobom vuce  odgovornost i daje nam snagu da stvorimo konstruktivan stav. Dobijamo novu priliku da ucenje bude osnova svakog isustva, kakvo god ono bilo.

O tome nam govori i kvantna fizika. Generalno govoreci, realnost je polje bezbroj potencijalnih mogucnosti.. Medjutim, samo one koje prihvatimo se ostvaruju. Upravo sada, u ovom momentu mi zivimo rezultat onoga sto smo mislili i radili tokom citavog zivota.

Ako verujemo da smo dosli na ovaj svet da bi radili dosadan posao kako bismo mogli da platimo racune, u tom pravcu vodimo nase misli koje postaju nase akcije i ponasanje. Zivimo zivot u koji verujemo. Naprotiv, ako promenimo nacin naseg razmisljanja imamo mogucnost da promenimo i svrhu naseg postiojanja. Tako jednostavno da ako promenimo svest-mozemo doci do drugacijih ishoda u zivotu. Prvi korak je da verujemo da mozemo.

"Ono sto nesvesno radimo postaje nase krajnje odrediste."

Nas zivot nije puka slucajnost vec ima svoj razlog, kaze zakon sinhroniciteta. Sve ima svoju svrhu. Ali kao i sve ono zaista bitno,  ne moze se sagledati ocima niti objasniti logikom. Ova nevidljiva veza moze se osetiti (kao intuicija) i razumeti iskljucivo, srcem.
Zakon sinhroniciteta bi se mogao objasniti- iako ponekad u nasim zivotima se desavaju stvari koje nemaju veze sa nasim mislima niti akcijama, tu su da naucimo nesto o sebi i nasem pogledu na svet.

Nastavimo li da odbijamo ovu perspektivu o zivotu, kao neprekidnom ucenju,  odbijacemo da prihvatimo odgovornost za sopstvene postupke. U stvari, zakon sinhroniciteta tvrdi da sistem verovanja koji imamo, jasno ce odrediti ne samo nas idetitet,  vec i nase zivotne okolnosti.

Na primer, ako ste plasljivi, gotovo sigurno cete dolaziti u situacije u kojima cete morati da prevazidjete strah i pokazete hrabrost. Dakle, ono sto nam se desava, spolja cesto je odraz onoga sto osecamo, iznutra. Zato je vazno upoznati sebe.

Kad bolje razmislite nije lose sto se na prvi pogled tako ucini. Pitanje je samo-sta smo naucili?

Tajna samopostovanja

Iz neke emocionalne perspektive cini se da sve sto covek ne daje dovoljno sam sebi, ocajnicki trazi u vezi sa drugima: ljubav, poverenje, priznanje..Prava nezavisnost dolazi onda kada naucimo da prepoznamo sta to sebi uskracujemo i kada naucimo da postujemo sebe.

Vreme je da priznamo. Nismo naucili da izrazimo na pravi nacin emocije i raspolozenje, a ni da ih sami protumacimo. To neznanje dovodi do nerazumevanja onoga sto nam se desava.

Kad god se susretnemo sa problemima cesto potiskujemo ono sto nas tisti ili reagujemo "na prvu loptu". Skoro i ne ostavljamo prostora da razumemo sta nam se desava i kako da pronadjemo pravi odgovor. Sami smo postali zrtve sopstvene patnje, koju uvecavamo kad se u mislima vracamo onome sto se vec dogodilo.To se zove: nesvesno zivljenje, u kome smo verni saveznici sopstvene patnje.

Kada nas nesto boli i prestane, iza sebe ostavi strah da se ne ponovi isti scenario, patnju i strepnju. Zbog tih negativnih iskustava lakse nam je da poverujemo da sreca zavisi od spoljnih stvari i da cemo jednom kad ih obezbedimo- ziveti bajku. Na scenu nastupa bespomucna potraga za: novcem,slavom,lepotom i uspehom..

Prazni izutra

Jednom kada dopustimo da verujemo u "lepu spoljasnjost" radimo potpuno suprotno pronalazenju sebe. Dajemo prednost onome "kako izgleda" u odnosu na ko smo zaista i kako se osecamo u vezi sa tim. Vise od toga. Kroz ovakvo ponasanje, nase radnje, odluke, pa cak i reci su skoncetrisane na samo jedno: da nas drugi prihvate, vole i razumeju. Na taj nacin pokusavamo da vratimo uzburkanu emocionalnu ne-stabilnost i izgradimo sebe.

Nazalost, ova strategija na duze staze cini potpuno obratno od onoga sta bismo zelili. Zato mnogo patimo. Kad idemo kroz zivot bez izgradjene unutrasnjosti postajemo zavisni od naseg okruzenja. Zivimo tudj zivot  i ono sta drugi misle o nama, postaje vaznije od- sta mislimo sami o sebi.

Nismo svesni da se ponekad ponasamo arogantno u odnosu sa drugima, misleci da time uvecavamo sopstevnu vrednost. Isto tako, pokoravajuci se drugima i osecajuci se manjim, takodje je greska. Ono sto ne shvatamo je da su ova dva ponasanja potpuno ista. To jest, to su dva lica istog novcica: nedostatka samopouzdanja.

Sta je onda samopostovanje?

Mogli bismo zakljuciti da je to vrednovanje sebe, ali ne i precenivanje. U sustini to je istinsko prihvatanje sebe onakvi kakvi smo.

Nedostatak istinskog samopouzdanja ima ozbiljne posledice po nacin kako dozivljavamo svet i kako se ponasamo prema drugima. Kada se okrenemo ka trazenju priznanja spolja,sve brze postajemo nemocni i nesigurni, a pre svega konstantno nezadovoljni. Dokle god ocajnicki trazimo priznanje drugih, umesto razgovora radije se svadjamo a potom bivamo besni i usamljeni (zbog stava- ako me ne vole ovakvog, ne trebaju mi), neshvatajuci zapravo da nema svet problem sa nama vec obratno.

"Ako ne pronadjes smisao unutar sebe, gde ces ga pronaci?"

Od silnog zagledanja spolja, trudicemo se iz sve snage da stvarnost postane samo ono sto smo mi zamislili, smatrajuci da je sreca jedino i samo prisutna ako se ispune nasi zahtevi. Sa ovakvim egocentricnim pristupom nikada ne nalazimo pravu srecu. Bas obratno, kad shvatimo da se svet ne pretvara u ono sto mi hocemo, pocinjemo da igramo ulogu zrtve i nalazimo se u stanju konstantnog nezadovoljstva.
Ovo je poprilicno adolescentski pogled na svet.

Nedostatak samopostovanja neretko se primecuje kod osoba koje se prikazuju kao veoma ponosne i arogantne.

Negirajuci sopstvene potrebe i u stalnoj potrebi za dokazivanjem, osobe sa nedostatkom samopostovanja ce poslednje potraziti pomoc, ali ce isto tako biti prve koje istu nude. Iako istinski ne slusaju sebe, daju lako sebi za pravo da savetuju druge, cak i ako im savet nije trazen.
U nekim drugim slucajevima, ovaj nedostatak natera ljude da projektuju sliku uspeha o sebi u svakom momentu. Toliko su zaslepljeni zeljom za uspehom i divljenjem da postaju pravi radoholicari. Sujeta ih tera da se sakriju pod maskom luksuza daleko od drugih. Ovi lazni nastupi pokazjuju ocigledan osecaj patnje i praznine.

Nedostatak samopostovanja cini ne samo da se ljudi ne prihvataju onakvi kakvi su, vec i da se trude da izgrade poseban identitet kako bi potvrdili svoju posebnost. Ne mogu da podnesu da ih drugi dozivljavaju kao obicne, pa se trude da pokazu koliko se izdvajaju. Medjutim njihov svet nije autentican ,vec pun drame i fantazija koje se zavrsavanju gubljenjem balansa. Bez izuzetka, porede se sa drugima i cesto su zavidni, jer misle da drugi imaju nesto sto njima nedostaje.

Najveca zabluda je da prihvatanje, ljubav i priznanje dolaze spolja. Upravo suprotno. Samo mi mozemo da damo sebi ono sto nam je potrebno i za to je neophodno stalno uciti o sebi.

Tudje misljenje

Kako rece Mark Twain, kad god se nadjete u situaciji da se slazete sa vecinom, zastanite i razmislite da li ste upravu.

Postoji jedna prica o ocu i sinu koji su putovali sa svojim magarcem. Otac je hodao pored magarca koji je na ledjima nosio njegovog mladog sina. Dok su prolazili kroz prvo selo zaculi su se zluradi komentari: Kakav bezobrazluk! Mladic na magarcu a jadan covek hoda. Uzas!
Covek postidjen zbog komentara seljaka, spusti sina sa magarca i uzjasi ga on. Putovali su neko vreme i stigose u drugo malo vece naselje. Okupi se ponovo sacica ljudi u znak protesta. Culo se: Jadan magarac, ide natovaren a ovaj matori bezobraznik uziva. Pa to nema smisla! Covek postidjen sjasi sa magarca i odluci da je ipak bolje putovati bez opterecivanja jadne zivotinje. Prolazeci kroz trece mesto, neko povika- Hej, koji ste vi magarci! Idete peske pored takvog magarca..e jadni!

Umetnost prihvatanja sebe

Drugi nam ne daju niti nam oduzimaju bilo sta. Oni su samo ogledala u kojima se vidimo i prepoznajemo sta nam nedostaje. Kako je rekao mudar covek- iskustvo nije ono sto nam se desava, vec ono kako mi protumacimo sta nam se desilo. Sve sto nam je ikada trebalo, kako bi vodili uravnotezen zivot, jeste da razvijemo sto vise objektivan pogled na sebe. Tek tada mozemo razumeti, prihvatiti i ceniti, kako sebe tako i druge.

Prava tajna samopostovanja nalazi se u negovanju unutrasnjeg dijaloga sa sobom. Bilo bi lepo da ulozimo energiju i paznju na to kako se ophodimo prema sebi ali i prema drugima.

Pravo samopouzdanje ogleda se u skromnosti i slobodi. Zato kad upoznamo istinski "velike ljude" odusevi nas njihova skromnost i sloboda kojom raspolazu. Samo tako moze da postoji istinski mir u nama samima bez obzira na spoljne okolnosti. Cula sam negde da istinski srecni ljudi ne zele nista. Oni postoje da bi slusali, davali i voleli. Veliki su ti srecni ljudi.