Diktatura kontrole misli i da li cunamije prizivamo sami

Bujica autora, raznoraznih strucnjaka i prakticara zasipa nas sa parolama : "Nije ti nista-ti mozes sve". U teskim momentima sigurno ste izgovorili ili culi "ne mogu","zasto se ovo samo meni desava", "meni nista ne ide od ruke"i "nisam dovoljno dobar za to"..
Sta vam je prvo palo na pamet pri citanju ovih recenica? Vecina bi rekla gledaj pozitivnu stranu zivota i u najgorem slucaju za pomoc kod psihologa ili psihijatra..i naravno- izbegavajte "negativne" osobe u vasem zivotu.

Sve bismo uradili da samo da nas ne uhvati manija negativnih misli. Dobro ih skrivamo lekovima, kupovinom, tv-om, nocnim izlascima, sta god uspeva. Nesvesno stvaramo drugu stvarnost satkanu na "casa je uvek polupuna" ideji.
Da li na taj nacin resavamo probleme ili samo odlazemo, potiskujuci ih dublje, bez da oslusnemo koju poruku nam salju nase negativne misli?

Kakva je poruka naseg kapitialistickog drustva za ljude koji zive u siromastvu i koji imaju egzistencijalne probleme: "prestani da se zalis, sve je u tvojoj glavi i sve moze biti bolje ako pocnes da razmisljas pozitivnije" . Ako nekom fali novca "Ne odustaj od svojih snova i ne budi negativan, samo potrazi kredit i sve je reseno."

Dobar primer je skorasnja ekonomska kriza. Original krize je imao ponesto i sa negacijom pesimizma. Prema recima onih koji su radili u bankama, retko ko je bio zabrinut zbog zajmova, a oni koji su se plasili prezaduzivanja, ucutali su. Mantra je bila jasna: "Uzmi kredit, kupi stan, sve ce se vec nekako resiti. Misli poztivno."

Jedan primer je komentar autorke cuvene "Tajne" Rhonde Byne povodom cunamija u jugoistocnoj Aziji: "Ovi ljudi mora da su poslali uznemirujuce vibracije kosmosu i prizvali sami nesrecu koja ih je zadesila". Sokantno.

Najcesci savet onima koji pate od depresije je: "nista nije tako crno kao sto se cini, gledaj dobru  stranu", ne shvatajuci da ih je pritiskanje osecanja verovatno dovelo do depresije.

Ima i onih koji bez obzira na uspeh ne znaju da uzivaju u istom iz straha da se ne osecaju kao konformisti i dobro pritisnuti opsesijom stalnog napredka (najcesca boljka ljudi iz biznisa). Previse je slucajeva ljudi kojima nikad nije dosta. Cini se da je vecinu drustva u kom zivimo zahvatio ovaj sindrom. Kao da se plase unutrasnjeg glasa koji vice "ne mogu" i terorisu ga tvrdnjama" ti zasluzujes bolje, nisi kao drugi, moras biti bolji". Ono sto se na ovaj nacin postize je da sami sebi sugerisemo kako nismo dovoljno dobri. Posledice ovoga je nedostatak samopouzdanja i nesposobnost da se zivi ispunjen zivot.

Iz sopstvenog iskustva znam koliko sam vremena provela uceci da se osecam inteligentno, pozeljno, prijateljski i duhovito..dok jednog dana ova recenica nije postajala sve glasnija u mojoj glavi:

Ono sto sam tako silno i iz ocaja zelelo danas prihvatam da nikad necu imati i shavatam da mi nikada nije bilo ni potrebno.

Mozda nam nije ni bilo potrebno mnogo stvari za kojima danas gubimo glavu. Medjutim drustvo u kome zivimo nazalost strepi od ljudske patnje. Postali smo opsednuti da verujemo u srecan kraj sa filozofijom "just do it", dok iznutra umiremo od straha od smrti, prolaznosti, nistavila i neuspeha.
Knjige kao "Tajna" prodaju se milionima  sirom sveta a pozitivna psiholgija kao trend-raste i siri se poput virusa. Kupujemo pricu. Politicari nam porucuju da "idemo napred bez predaje"dok banke tvrde da ne brinemo za buducnost, pozajmljujuci novac,a reklame tvrde da su sve muke prolazne kad kupis nesto novo.

Ovakav nacin zivota ima svoju tamnu stranu. Svake godine raste broj konzumacije antidepresiva, droge i alkohola i sve je veci broj pacijenata sa psihickim problemima. Ova diktatura "pozitivnih misli" je drustveno prihvacena pa ne shvatamo da joj ponekad i sami doprinosimo svaki dan. Na pitanje "kako si" odgovaramo "dobro" iako nismo, a kada je neko zabrinut za buducnost porucimo mu "ma sve ce biti ok".

Zasto je dobro ne ignorisati svoje "negativne emocije:

•  Ako duze vreme ignorisemo signale tuge i bola polako se diskonektujemo od nas samih i gubimo mogucnost da osecamo cak i kada uzivamo. Iskljucujemo se i ukljucujemo selektivno i prestajemo da osecamo nas zivot i polako raste osecaj praznine.

•  Gradeci identitet i ego na"uspesnoj verziji" sebe ne prihvatamo neuspeh i dozvoljavamo egu da nas kontrolise. Taj strah od neuspeha nas paralise da vidimo stvari iz duge perspektive, sve od straha od neuspeha. Ako prihvatimo nas neuspeh kao ucenje i bolne emocije- situacija se menja. Ne postajemo mediokriteti vec naprotiv, ucimo najvazniju lekciju: da padnemo i ustanemo.

• Ako ne osecamo glad kako znamo da smo siti? Ako nismo pospani kako znamo da nam treba san? Isto tako ako ne osecamo tugu kako znamo da nam treba razumevanje i podrska? Ne konektujuci se sa sopstvenim emocijama gubimo snagu da zivimo zivot. Kao da vozimo auto bez svesti koliko benzina imamo i da li nam se zagrejao motor. Bitno je biti svestan svojih emocija i slusati poruku koju zele da ti prenesu. Samo onaj ko svesno slusa moze i da cuje. 

Do sad je jasna poruka ovog naslova. Istina je da postoje i situacije kada su pozitivne misli korisne tada bi bilo apsurdno tvrditi suprotno.

Pozitivne misli su dobre kada:

• Uvidjamo dobre stvari u nasem zivotu i kada nas to nagoni na zahvalnost o kojoj smo pisali ovde 
• Kad uvecavamo vec postojecu pozitivnu emociju, na primer ako ste srecni zbog postignutog uspeha i konektujete se sa svojim pozitivnim osecajima 
• Definitivno sluze kada osoba ima generalno pozitivan stav i pogled na svet
• Moze da posluzi u situacijama koje nisu opasne. Na primer ako imamo strah od necega sto realno ne moze da nam naskodi i prebrodimo ga sa stavom " ma bice sve ok"

Resenje i postoji li alternativa da zivimo uravnotezeno?

Namera nije da kritikujemo pozitivno misljenje. Ovaj blog se zove Moj Pozitivdzija. Medjutim, do pozitivnih emocija ne moze se doci terorisuci negativne. Zivot je proces ucenja i samospoznaje.  Zato ponekad treba sagledati stvari i iz druge perspektive, kako bi bolje spoznali sebe.
Radi se o prihvatanju onoga sto nam se desava bez otpora. Dozvolimo sebi da ne budemo najbolji, da pogresimo, da ne budemo uvek dobro raspolozeni i da trazimo neznost..Povezimo se sa sobom i pocnimo da zivimo slobodni, jer to pobedjuje sve diktature. Cak i diktaturu pozitivnih misli.

Kako preziveti praznike

Stizu nam praznici. Kao i svake godine u vreme praznika oseca se drugacije raspolozenje. Ulice su doterane, a televizija te bombarduje reklamama decijih igracaka, parfema i satova..U medjuvremenu, trgovci zadovoljno trljaju ruke i gledaju kako se opet lepo trosi. Zaslepljeni kupovinom, gubimo iz vida ono sto je zaista vazno: mir, zahvalnost i ljubav. Zasto kupujemo poklone ako ne iz zelje da pokazemo nekom da ga volimo.

                                                                                                         

 Da bude veca ironija-ova praznicna euforija sve vreme nas podseca da budemo dobri. Da oni koji imaju puno podele sa onima koji nemaju. Cini se kao da samo tokom ovog perioda moramo da se ponasamo lepo, jer to se ocekuje. Istina je da se retko pitamo, zasto samo u ovo doba radim ono sto tokom ostatka godine nemam obicaj?

U svoj trci za trosenjem, nismo primetili pravu car Bozica. Esenciju ovog praznika njegovu poruku. Iskoristiti ovo vreme da duboko udahnemo i napravimo presek zivota i sagledamo emocije. Ko smo, kako se osecamo i gde idemo? Kojim ritmom se krecemo kroz zivot.

Poruka Bozica je da pravo bogatstvo lezi u ljubavi i da se najlepsi pokloni prave srcem. Ljubav se ne meri vrednoscu poklona i njegovom velicinom.

Zato nema boljeg momenta za bavljenje pravim vrednostima od praznika koji nam stizu.
Spremni?

Pocni da volis

Svi mi zelimo da smo voljeni. A koliko nas voli istinski? Prava ljubav deluje kao alhemicar: pretvara ambiciju u altruziam  i transformise patnju u srecu.

Svaki dan donosimo odluke. Neke manje, a druge vise znacajne. Prestacu da pusim. Krenucu na jogu. Upisacu se na casove ruskog. Pocecu sa dijetom. Najcesce obecavamo sebi da cemo zapoceti nesto novo. Koliko god nam se cini tesko da menjamo navike, ubedjujemo sebe da je- najvaznije probati.

Paralelno sa ovim odlukama izazivam vas danas da donesete jednu novu odluku. Radi se o necemu manje konkretnom. U pitanju je jedna mirna i tiha radnja, a spada u najteze obecanje,ali za nju nam ne trebaju saveti ili nauka ili ucitelji. To je nesto vece od nas samih i ciljeva. Neka samo jedna osoba koja cita ovaj tekst, sada, odluci da bezuslovno voli.

Ljubav je put

“Kada je mudrac pokazao mesec,budala je gledala u prst.”

(Kineska poslovica)

Svi smo dosli na ovaj svet sa jednom mislijom- da naucimo da volimo. To je drevna istina otkrivena jos pre istorije i filozofije. Zaratustra, Mahavira, Lao Ce, Buda, Konfucije, Sokrat i Isus Hrist.. Svaki od njih rekao je u sustini jednu istu stvar: “Ljubav je put ljudske srece.” 

Iako su mnogi sledili njihove primere i pripovedali o transformisujucoj moci ljubavi, decenijama i vekovima, vecina ljudskih bica i dalje ne poznaje ljubav. Ucenje ljubavi ne spada u planove nase porodice, drustva, kulture, edukativnog sistema, posla..

Kao studente nas teraju da zapamtimo nezamislive stvari. Onda traze da budemo super produktivni i profesionalni. Ali zaboravlja se osnovno. Tako nam ostaje da spoznajemo svet, bez da znamo da upravljamo nasim emotivnim zivotom. Uspeh nije osnova srece, dok sreca jeste osnova svakog uspeha. Nasuprot tome od malena nas uce da je svet prepun ljudi koji hoce da nam naude.

- Ne veruj strancima. - Najvaznije je brinuti se o sebi. Tako, strah, frustracije i nezadovoljstvo prelaze sa generacije na generaciju stvarajuci kulturu nepoverenja gde trijumfuju nezadovoljstvo i apatija.

“Nije znak zdravlja biti prilagodjen bolesnom drustvu”

(Jiddu Krishnamurti)

Ljudska perverzija je dosla cak do toga da je dobar je jednako budala, jer se dobri na kraju pokaju zbog toga sto su bili dobri. Da je voleti sebe stvar egoizma i narcisoidnosti. U takvom sistemu vrednosti pricati o ljubavi zvuci smesno.

Verovali im ili ne, ovakva verovanja oblikuju nase vidjenje sveta i uticu na nasu interakciju koju imamo sa svetom oko nas. Ne zelim da pronadjete krivca, vec da budemo odgovorni sami za licnu promenu i razvoj. Nasa najveca sloboda je da odlucimo sta mozemo da budemo. Tu ne postoje ucitelji samo ogledala u kojima se ogledamo. Na kraju prestajemo da budemo gusenice i postajemo leptiri. Transformacija zavisi samo od nas samih.

Pravi je izazov preispitati uverenja, jer mogu da ugroze srz naseg identiteta.  Proces se moze pojaviti samo na licnu inicijativu kada se obavezemo da je ljubav nas put i konacan cilj a ne nekakav prolazni trend.

 “Ljubav je nesebicnost.”

( Erich Fromm )

Prema zakonima evolucije sve pocinje sa znanjem (tacne informacije), zatim dolazi realizacija (licno iskustvo). Samo tako je moguce prihvatiti (ne reagovati negativno na ono sto se desava) i konacno poceti voleti (dati sve od sebe u svakom trenutku). Na tom putu moramo da pobedimo naseg najveceg neprijatelja: sebe (nas mehanizam emocionalnog prezivljavanja poznatiji kao: ego). Da bi to postigli moramo biti iskreni (bez samoobmanjivanja) skromni (da prepoznamo svoje greske), hrabri (usuditi se da ih izmenimo) i uporni (obavezati se nasem procesu ucenja).

Strah (da ne budemo povredjeni) i vezanost (da ne izgubimo sta imamo),  bes (da ne dobijemo sta smo naumili) cekaju nas pravac iza ugla. Malo dalje je nase neznanje (prirodno stanje), koje krije pravi uzrok nase sebicnosti (neprirodno stanje koje kvari ljudska bica) a upravo i razlog koji nas sprecava da volimo, sto je nasa jedina sustina.

Isto kao sto ne moramo nista da uradimo da bismo videli, ne treba nista da radimo da bismo voleli. I vid i ljubav su sadrzani u prirodi coveka. Nas napor treba da se fokusira na uklanjanje prepreka koje  narusavaju nase misli, osecanja i bitisanje- stres, negativnost, igranje zrtve, mrznju, sujetu, sumnju, zavist, ponos, netoleranciju, kukavicluk, pohlepu, lenjost, ponos, nestrpljenje, krivicu..

“Ljubav je jedina stvar koja raste kad se deli.”

(Antoine de Saint-Exupèry)

Sve mane naseg uma dolaze od pogresnog tumacenja stvarnosti  kroz sebicnost, jedne ishitrene i nesvesne reakcije, koja nam nedozvoljava da istinski prihvatimo ono sta dolazi i ljude kakvi jesu. Ovo je pravi uzrok svih nasih patnji koji nas vodi u zacarani krug. Da bismo voleli prvo moramo imati ljubavi u nasem srcu.

U ovom slucaju problem sam daje resenje. Prva stvar koju trebamo da znamo je sta je ljubav. Ali ne ono na sta smo navikli, vec ono sto zapravo jeste. Jer jedna je stvar zeleti a savim drugo voleti. Zeleti je sebican cin, to je nesto sto nam treba da bismo postigli cilj. Ljubav sa druge strane je potpuno altruisticke prirode, sastoji se u davanju, nemajuci krajnji cilj. Zelimo kada je u skaldu sa nasim verovanjem da nam treba a volimo kada dozivimo ispunjenje. Zeleti je nesvesan akt, vezan za nesto spolja, a voleti proizlazi iz naseg svenog napora koji nas cini da se fokusiramo na ono sto zavisi samo od nas.

Kada neko voli on ne krivi, ne sudi, ne kritikuje i ne zali. Oni koji vole pokusavaju da daju trenutke radosti, mira i humora u svakoj interakciji  sa drugima ma koliko kratko trajala. Voleti takodje znaci prihavtiti one najsvadljivije ljude, jer njima je prihvatanje najpotrebnije. Voleti zaista je sinonim za duboku mudrost, koje shvata da ne postoji zlo - samo neznanje i nesvesnost. Interesantan je paradoks da ljubav pomaze onome ko voli, a ne onome ko je prima. Dakle ljubav leci um i srce osobe koja je projektuje. Zato dobijemo onoliko koliko smo spremni da damo.

“ Verujem da ce nenaoruzana istina i bezuslovna ljubav imati poslednju rec.”

(Martin Luther King)

Da saznamo da li smo naucili da volimo dovoljno je da pogledamo kako se ponasamo sa okolinom. Nije cudno da odnos koji imamo sa ljudima oko sebe je odraz odnosa koji imamo sami sa sobom.

Shvatimo da ono sto radimo drugima, radimo sebi i shvatimo vec jednom koliko smo povezani  i samo jedno-ljudska bica. Nije iznenadjujuce da etikete koje subjektivno delimo su u stvarnosti samo -etikete. Koliko god nam bile neophodne da sa njima funkcionisemo svaki dan, ne smemo dozvoliti da nas odvoje od nase prave prirode: bezuslovne ljubavi.

Isto kao sto drvece nudi svoje plodove ako raste u dobrim uslovima, tako i covek zraci ljubav kada se oslobodi svojih mentalnih ogranicenja. Ako zelimo da znamo koji je najbolji stav koji mozemo da zauzmeno u svakom trenutku, samo treba da odgovorimo recima i akcijom na sledece pitanje:

 Sta bi uradila ljubav u ovoj situaciji?

Prica o naucniku koji je popravio svet

Jedan naucnik je ziveo baveci se problemima celog sveta. Prolazile su godine i godine, problema je bilo sve vise a naucnik nije pronalazio resenje kako da napravi bolji svet. Jednog dana, njegov sedmogodisnji sin usao je u laboratoriju zahtevajuci da pomogne ocu (koji radi na tako vaznom zadatku). Kako je bilo ne moguce reci svom sinu- ne, naucnik je odlucio da mu dodeli zadatak koji bi ga drzao zaposlenim bar nedelju dana. Iscepao je stranicu nedeljnog magazina na kome je bila slika sveta i izrezao je na desetine komada.

"Vidi sine, ovde imas ceo svet u delovima. Zelim da ga ponovo sastavis." Naucnik je racunao da ce detetu za takav zadatak trebati najmanje citava nedelja.

Samo posle sat vremena, zacuo je glas svog sina: - "Tata! Sve je sredjeno. Uspeo sam da slozim sliku sveta!!!"

Zacudjeni naucnik dobro je pogledao sta je njegov sin uradio i zaista, svaki delic bio je na svom mestu.

"Kako je moguce da si tako brzo uspeo da slozis nesto tako kompleksno?"

Decak sav ozaren odgovori, "Kada si isekao svet na komadice, na drugoj strani bila je figura coveka. Kada si mi rekao da slozim sliku svet, probao sam ali mi nije islo, jer nisam tacno znao kako svet izgleda. Prevrnuo sam papirice i poceo da slazem coveka, jer sam dobro znao kako izgleda covek. Slozivsi coveka shvatio sam da sam uspeo da slozim i svet". 
Valjalo bi se ponekad zapitati, umesto sto pokusavamo da popravimo svet, zasto ne pokusamo da menjamo sebe? Kad se sami popravimo i svet ce biti bolji.

Pogledajte video kako deca u skoli u Japanu popravljaju svet:

Terapija plesom

Ples je zapravo gubljenje balansa kako bi se isti uspostavio. To je bas ono sto vam porucuju plesovi poput biodanze, contact improv, 5 ritmova i kundalini ples.

Vecina nas zivi sa stalnim konfliktom onoga sta je prihvatljivo i sopstvenih osecanja. Bas zato taj konflikt ispoljavamo u kontaktu sa okolinom. Cesto taj konflikt ispoljavamo i u intimnim momentima. Nije ni cudo kako zivimo u drustvu koje je zeljno zurki, alkohola, droge i seksualnih perverzija jer ne pokazujemo ono sto je u nama samima, vec skrivamo do odredjene granice. Posmatrati sebe iznutra jedinstven je osecaj konekcije koji se stvara plesom. Cudno zvuci, zar ne? Igras sa sobom. Posmatrajuci spolja ovi plesovi izgledaju cudno jer svi igraju za sebe. Nema koreografije, naucenih koraka i poredjenja sa drugima.

Svako treba da voli i ceni vreme sa sobom i da uziva u tome. Ali ne pricamo o selfiju i obsesivnom zaljubljivanju u sebe (koje je cesto upravo suprotno). Radi se o vrlo posebnim momentima koje posvecujes sebi kako bi cula bolje onaj unutrasnji glas. To je potrebno svakome kako bi se ponovo  osecao sigurno i slobodno noseni ritmom i emocijama. Haos, zenstvenost, muzevnost, mir, bes, ljubav prema sebi i drugima.

Emocije izlaze dok pleses. 'Telo u pokretu je emocija', prisetih se.

Izadjete iz svakodnevnice i prepustite svoje telo ritmu. Mozda upoznate nesto novo ili osetite opet nesto, sto ste zaboravili. Mnogi ga opisuju kao neka vrsta transa ili to oslobadjanje stresa u kome zivimo. Stresa, koji je posledica kontrole, pravila  i standarda. Ples je ono gde se vracate sebi kako biste mogli ponovo da osecate.

 Ako imate priliku, ne plasite se, probajte. Cak i one koje nisam pomenula. Pogledajte video kako ples utice na decu. Zamislite da zivimo u svetu, gde decu u skolama uce da na ovaj nacin iskazuju svoje emocije. Sta bi tada bilo sa konfliktima?